Odnos koji imamo sa roditeljima skoro nikada nije crno-beli. Neki od nas su skloniji idealizovanju svojih roditelja, dok se drugi redovno prisećaju njihovih nedostataka. Većina nas radi i jedno i drugo.
Kao odrasli, češće umemo da se prisetimo da su naši roditelji ipak samo ljudska bića sa vrlinama i manama. Ponekad čak umemo i da identifikujemo pozitivne i negativne uticaje svojih roditelja. Možda i pomislimo da smo u potpunosti razumeli svoj odnos sa roditeljima. Ipak, ova perspektiva može poprilično da se razlikuje od one koju smo imali kao deca, kada su naši roditelji imali mnogo veći uticaj na nas.
Dok smo bili bebe, roditelji su bili naš ključ za opstanak. Njihova sposobnost (ili nedostatak iste) da nam pruže osećaj sigurnosti, da budu usklađeni sa našim potrebama i da nas umire i podmire, stvorila je osnovu koja utiče na to kako vidimo sebe, druge i način na koji međuljudski odnosi funkcionišu. Osobine koje su posedovali naši roditelji, i dobre i loše, imale su snažan efekat na nas dok smo bili mlađi. Njihov uticaj se i u našem odraslom dobu veoma često pojavljuje, isplivavajući na površinu kroz naše misli i postupke.
Ove gotovo nevidljive sile iz našeg ranog iskustva sa roditeljima postaju intenalizovane. Utiču na oblikovanje načina na koji se ponašamo i kako vidimo sebe i svoj život.
Imaginarna veza sa roditeljima opisuje osnovni odbrambeni mehanizam koji nam je pomagao da održimo osećaj sigurnosti i bezbednosti u trenucima kada smo bili suočeni sa frustracijom, povređenošću ili strahom. Za bebu, misao o spajanju sa roditeljem može smanjiti osećaj gladi i frustracije. Ova iluzija povezanosti može poslužiti kao kompenzacija za nedostatke u njihovoj brizi. Na primer, ako je roditelj imao problema da uspostavi kontakt očima, da umiri dete, ili je često bio odsutan ili ljut, dete se može osloniti na fantaziju o sigurnosti umesto zastrašujuće realnosti – da ima roditelja pored koga se ne oseća bezbedno.
Internalizacija roditelja
Deca internalizuju svoje roditelje. Ovaj obrazac se javlja tokom razvoja i ispoljava se na nekoliko načina:
- Preuzimamo njihove stavove prema nama i svetu oko nas – ovo je u velikoj meri nesvestan proces. Kao deca, nemamo sklonost da vidimo nedostatke svojih roditelja, već da preuzmemo krivicu na sebe. Bez obzira da li nas roditelj odbacuje ili je ogorčen ili emocionalno “gladan”, mi se trudimo da shvatimo ove osobine, misleći da nešto nije u redu sa nama. Jer ako je problem u nama, znači da imamo kontrolu, zbog čega se osećamo bezbedno. Zatim stvaramo sliku o tome ko smo na osnovu roditeljskog uticaja i vidimo sebe kroz oči svojih roditelja. Počinjemo da formiramo „unutrašnji glas“ – stavove koje smo preuzeli od svojih roditelja ugrađujemo u sopstveni koncept. Ako je roditelj bio kritičan prema nama (ili prema samom sebi), prihvatamo te kritike. Ako smo se osećali kao teret, ako nam je rečeno da smo preglasni, previše tihi, previše zahtevni, previše ljuti, previše stidljivi, itd., nastavićemo da verujemo u ovo još dugo nakon što odrastemo.
- Drugi način na koji održavamo ovu imaginarnu vezu sa roditeljima jeste da sebe vidimo kao njih. Možemo npr. osećati krivicu svaki put kada platimo za nešto, jer smo tokom odrastanja gledali majčin strah od prevelike potrošnje. Nije neobično da preuzimamo osobine svojih roditelja. Njačešće se ili ponašamo poput njih, ili smo zabrinuti da ne budemo kao oni. U oba slučaja gubimo, preslikavajući postojanje svojih roditelja, umesto da kreiramo sopstveno.
Zašto smo tvrdoglavi u podržavanju onoga što nam škodi?
Čak i kada odrastemo i jasnije vidimo svoje roditelje, i dalje ostajemo uglavnom nesvesni dugoročnih efekata ove imaginarne veze. Podsvesno nastavljamo da čuvamo ovo ˝nasleđe˝ tako što sebe umanjujemo, a njih uzdižemo. Niko od nas ne misli da su mu roditelji savršeni. Ali mislimo da su bili bolji nego što ustvari jesu, pa sebi prirpusjemo mnogo više mana nego njima.
Zašto smo tako tvrdoglavi u održavanju ovih imaginarnih veza koje nam škode? Jedan od razloga našoj tvrdoglavosti je upravo faktor bezbednosti. Dok smo bili deca, naši roditelji su bili svemoćne sile koje su činile da se osećamo bezbedno i preživimo u nesigurnom svetu. Čak i nakon svih svađa i neslaganja, pa čak i fizičkog odvajanja, ostajemo povezani sa svojim roditeljima. Jedini problem je što njihove stavove koji nam škode održavamo u životu, u sebi, bez gotovo ikakve svesti o tome šta radimo.
Ovo dovodi do toga da ponavljamo obrasce iz svog detinjstva, posebno u odnosima sa drugim ljudima. Zamislite devojčicu koju je majka omalovažavala, a otac je obasipao komplimentima, podrškom i pažnjom. Ovo je trajalo dok je devojčica bila mala, a kako je rasla pažnja koju je dobijala smanjivala se. Tokom tinejdžerskih godina, majka je bila veoma kritična prema njoj, dok je otac postao distanciran i nezainteresovan. Takva devojka će se osećati izgubljeno. Osećaće potrebu da u odnosu sa drugim ljudima bude obožavana, kako bi ponovo osetila ono što joj je pružao otac. Istovremeno će biti veoma kritična prema sebi, zbog uticaja svoje majke. U suštini, osećaće se kao da treba da bude u centru pažnje, ali da nije dostojna te iste pažnje.
Povratak u stvarnost
Svakako, ne treba zaboraviti da roditelji ne štete namerno svojoj deci. Kao što je već napomenuto, svi roditelji su samo ljudi koji imaju svoje patnje i svoju istoriu. Kao što njihove negativne osobine doprinose našim negativnim stavovima prema sebi i drugima, tako i njihove pozitivne osobine imaju uticaj koji za posledicu ima dobre stvari. Sigurno postoje i karakteristike kojima se divimo i koje bismo želeli da oponašamo.
Međutim, kao odrasli, moramo naučiti kako da otkrijemo duboko skrivene obrasce koji ne služe našoj dobrobiti i da sačuvamo one koji nam koriste. Potrebno je da prekinemo imaginarnu vezu i suočimo se sa bolom koji nosimo od detinjstva, a koji je uzrokovan manama naših roditelja. Tek tada možemo biti potpuno slobodni da kreiramo život koji je odraz naše jedinstvenosti i toga ko smo zaista, i da gradimo odnose čiji su temelji zdravi i snažni.
Чланак Imaginarna veza koju nesvesno održavamo sa roditeljima се појављује прво на Psihocentrala.