Чланак Izašli smo u novom izdanju Blic Zena 18 -24 avgust 2018, broj 178 се појављује прво на Psihocentrala.

Digitalno doba u određenoj meri utiče na sve sfere društva. Uticaji tehnologije na industriju, obrazovanje, zdravstvo… su nam jasni i opipljivi. Međutim, ni psihoterapija se nije razvijala izolovano od trendova društva, pa se stoga tehnološka dostignuća konkretno odražavaju i na praksu psihoterapeuta. Velika dostupnost kompjutera, interneta, pametnih mobilnih telefona i aplikacija je usmerio razvoj psihoterapije u novom smeru. S jedne strane, to je psihoterapeutima donelo određena olakšanja i doprinelo efikasnosti tretmana. Međutim, većini terapeuta tehnologija zadaje glavobolju, jer predstavlja dodatni izazov u ionako komplikovanoj psihoterapijskoj praksi.

Dok je Frojdova najveća „tehnološka“ muka bila da li se na seansama u pozadini čuje klasična muzika sa njegovog gramofona, terapeuti danas imaju mnogo više dilema. Ukratko ćemo popisati one najzastupljenije koje su proizvod modernih trendova.

Pitanje promocije

U promociji psihoterapijske prakse važi jedno pravilo – Ili ćete pisati nešto što vredi pročitati, ili ćete uraditi nešto o čemu vredi pisati. Dakle, ukoliko psihoterapeut želi da promoviše sebe, on mora da posveti veliki trud u pisanju bloga i korisnih tekstova koji mogu pomoći klijentima. To podrazumeva sate i sate provedene ispred kompjutera u ovladavanju veštinama korišćenja interneta, pokretanju web-site-a i društvenih mreža, učenju termina kao što su hosting, domen, SEO, boosting i drugih modernih izraza koji se ne uče na edukaciji za terapeuta. Kada terapeut ovlada tim veštinama, preostaje iscrpno pretraživanje literature i pisanje samog teksta. Međutim, veliki problem koji se javlja je taj što uspešnost u terapijskoj praksi ne garantuje uspešnost u pisanju tekstova.  Nažalost, pisanje iziskuje i određeni talenat koji ne posedujemo svi. Tada dobri terapeuti postaju hendikepirani u promociji na najvećem medijumu – internetu. U tom slučaju se terapeuti nadaju da će jednog dana dostići taj nivo iskustva da će uraditi nešto o čemu vredi pisati. 

Procena problema

Pored standardnog kliničkog intervjua, terapeuti u svom radu neretko koriste i mnogobrojne testove za procenu psihopatologije kod klijenata. Međutim, to može da bude tehnički izazovan poduhvat. Naime, neki terapeuti preferiraju kada klijenti popunjavaju upitnike na samoj seansi, dok drugi to smatraju „gubljenjem vremena“ i klijentima šalju testove na mejl ili im daju u štampanoj formi da oni popune između seansi. Međutim, posle nekoliko meseci prakse, vi shvatate da imate pun orman poverljivih testova od strane klijenata koje morate da čuvate. Tehnologija i ovde može biti od pomoći. Naime, ukoliko naučite da koristite neku od online platformi za zadavanje testova, vi možete online konstruisati testove, na koje će klijenti sa nekoliko klikova odgovarati. Odgovori se čuvaju online, zaštićeni su i ne zauzimaju prostor. Uz određene programe, moguće je ubaciti odgovore u bazu i relativno brzo obraditi ogromne količine podataka. Ali naravno, lakše je to reći nego učiniti.Takođe, jedan od problema koji može nastati tiče se pitanja poverljivosti. Drugim rečima, može se desiti scenario u kome naš klijent koristi zajedničku mejl adresu sa još nekim od članova porodice, te tako testovni podaci mogu biti kompromitovani.

„Digitalni“ tretman

Moderno doba donosi sa sobom mnogo inovacija, ali istovremeno i veoma ubrzan stil života. Zbog toga osobe ne mogu da izdvoje vreme čak ni za sopstveno mentalno zdravlje i traže brza rešenja. Ukoliko to podrazumeva da se održavaju online seanse putem programa Skype, samo zbog toga što će se uštedeti vreme izgubljeno u prevozu – pristaće se. Ukoliko postoji još jednostavnije rešenje, klijent će odabrati da instalira neku od aplikacija za samopomoć. Iako su određene aplikacije pokazale efikasnost, one ne mogu da zamene pravi psihoterapijski tretman. Kod terapeuta se može javiti i dilema da li treba da, pored učenja korišćenja sajtova, društvenih mreža, Skype-a, postane i programer koji će kreirati sopstvenu aplikaciju. Na sreću, to nije neophodno.

Aplikacije su se pokazale kao izuzetno sredstvo za smanjivanje stigme mentalnog poremećaja i neprijatnih simptoma, kao i lične promocije terapeuta (što vodi posledičnoj finansijskoj dobiti). Međutim, i ovde se može govoriti o problemu vezanom za pitanje poverljivosti. Zamislimo sad da držimo seansu putem Skype-a i da u pozadini čujemo druge glasove, te tako shvatimo da naš klijent nije sam u prostoriji. Na ovaj način sav materijal sa seanse postaje kompromitovan.

Pitanje profesionalnosti odnosa

Društvene mreže su osmišljene radi olakšavanja komunikacije između ljudi. Međutim, može se desiti sledeća situacija – da vam klijent umesto starog dobrog SMS-a ili mejla pošalje poruku na Viberu/WhatsApp-u: “Kada ćemo imati narednu seansu? ” ili pak na Facebook-u: “Lepa Vam je sličica na profilu ”. Iako to olakšava komunikaciju sa klijentima, posledično može dovesti do narušavanja profesionalnog odnosa i granica.

Imenik

Zamislite tu muku nošenja blokčeta u kome se nalaze telefonski kontakti klijenata. Na sreću, u svakom telefonu postoji elektronski imenik u kome je moguće uneti ime i prezime klijenta, njegov broj (i imejl). Ali veliki broj klijenata nosi sa sobom i konfuziju, te kontakt liste najčešće izgledaju ovako:

1. Klijent Ana
2. Klijent Ana Lazić
3. Klijent Jovana
4. Klijent Jovana Jovanović
5. Klijent Jovana Petrović
6. Klijent Jovana Petrović 2
7. Klijent Marija Marković
8. Klijent Marija Marković 2
9. Klijent Petar Petrović
10. Klijent Petar Petrović (i neki simbol koji će pomoći u identifikovanju toga koji je tačno Petar Petrović u pitanju).

Problem koji se u ovoj situaciji može javiti tiče se slučajnih grešaka terapeuta, odnosno poruka sa poverljivim sadržajem koja je bila namenjena jednom klijentu, može da završi na pogrešnoj adresi – broju telefona drugog klijenta sa sličnim ili istim imenom. Dodatni problem je sto u ovakvoj vrsti imenika terapeut nema nikakav uvid ko od klijenata je aktuelno u terapiji, koji su oni sa kojima je zavrsio ili koji kontakti planiraju da započnu terapiju. Sa godinama prakse ovaj problem postaje sve izraženiji.

Kalendar

Jedan od najkonfuznijih aspekata terapijske prakse jeste izlaženje na kraj sa velikim brojem klijenata i zakazivanjem seansi. U toku nedelje se mogu desiti različite nepredvidive okolnosti i kod terapeuta i kod klijenata, te je pomeranje već zakazanih seansi neophodno. Šta uraditi kada klijent pita da se pomeri seansa, a kalendar je u kancelariji? Ili vama treba promena, a ne znate šta da predložite klijentu kao alternativu? Mnogi terapeuti moraju da fotografišu svoj planer pre izlaska iz stana za ovakve situacije ili da zovu nekog od kolega da uslika i pošalje fotografiju planera. Zamislite da ste u kancelariji sa još 5 kolega i treba sa njima da se iskoordinišete oko termina. Može biti prava noćna mora. Međutim, ovde tehnologija može da ima blagotvorno dejstvo, jer postoje aplikacije na telefonu koje služe kao organizator. Ali imati sinhronizovanu bazu kojoj svaki od kolega moze imati uvid i koju jos treba gotovo svakodnevno ažurirati je dobro u zamisli ali mučno u praksi.

Tehnologija funkcioniše kao vatra. Naime, ona je veliki prijatelj ukoliko možemo da je kontrolišemo, ali i neprijatelj ukoliko ne uspemo njome da ovladamo. Terapeut mora da uloži velike količine napora kako bi bio u toku sa modernim dostignućima.  Zbog toga se kod mnogih terapeuta javlja žal što nisu bili Frojdovi savremenici, jer je tada sve delovalo mnogo jednostavnije nego danas.

Чланак Digitalno doba (ni)je pojednostavilo psihoterapijsku praksu се појављује прво на Psihocentrala.

Чланак Intervju o Ortoreksiji – Srbija Online i dr Petar Vojvodic се појављује прво на Psihocentrala.

Najuža definicija bilingvizma podrazumeva znjanje dva jezika. Često se kaže da jezik znamo onda kada na njemu mislimo, sanjamo i računamo. Neki stručnjaci veruju da se bilingvalnom decom mogu smatrati samo ona koja dva jezika usvajaju od rodjenja, dok drugi tvrde da se drugi jezik može naučiti i kasnije u toku života. Istraživanja pak pokazuju da u prvih šest meseci života dete ima sposobnost da sa jednakom lakoćom usvoji bilo koji glas, bilo kojeg jezika sveta. Posle šestog meseca medjutim dete počinje bolje da razlikuje glasove sopstvenog jezika ali teže usvaja glasove koji ne pripadaju njegovoj jezičkog grupi.

Ukoliko se oba jezika usvajaju paralelno, od rodjenja, bitno je da se roditelj uvek obraca detetu na istom jeziku

Tako na primer poželjno je da majka sa detetom uvek priča samo na srpskom, a otac samo na nemačkom. Ovo pomaze detetu da lakše napravi diferencijaciju medju jezicima. Jedan od jezika može se u jednom periodu razvijati brže, a u drugom  sporije od konkuretnog  jezika.

U početku deca u istoj rečenici najčešće mešaju oba jezika. Primećeno je da ova deca kasnije progovore, dok se nalazi u vezi čitanja ne podudaraju u potpunosti. Smatra se da je deci koja u porodici pričaju jedan jezik, a van porodice drugi nešto lakše. Naime jezik koji se usvoji u porodici služi kao baza za usvajanje drugog jezika. Sa obzirom da se jezici ne usvajaju uporedo već sukcesivno redje dolazi do brkanja jezika.  Stručnjaci kažu, da bilingvistima možemo nazvati i one koji jedan jezik znaju bolje od drugog, ali u tom slucaju govorimo o asimetricnom bilingvizmu. Kada govormo o kognitivnim funkcijama, neka istraživanja pokazuju da su biligvalna deca spretnija u rešavanju problemskih zadataka i da postižu veći skor na testovima fluidne inteligencije.

Takodje često se navodi da su biligvalna deca bolja u muktitasking zadacima jer imaju razvijenije sposobnosti inhibicije i preusmeravanja pažnje.  Iako ovo možda intuitivo može delvati tačno, sa obzirom da za jedan pojam imaju dve reči od kojih  u komunikaciji vrlo brzo moraju odabrati  onu pravu, postoje i istrazivanja koja pokazuju da bilingvisti ne pokazuju bolje rezultate u zadacima brzog preusmeravanja pažnje (na primer od deteta se traži da karte slaže po boji, a onda se iznenda promeni kriterijum slganja i sada dete ima zadatak da složi karte prema obliku koji je na njima nacrtan  npr krug na krug, kvadrat na kvadrat itd). Ono oko čega se većina istraživača slaže, jeste da u odraslom dobu deca koja su od ranog detinjstva učila više od jednog jezika kasinije oboljevaju od demencije i alchajmerove bolesti budući da znatno duže zadržavju  visok nivo kognitivnog funkcionisanja. Kod osoba obolelih od alcahajmerove bolesti jezik koji je kasnije stečen u poznim stadijumima bolesti može se potpuno izgubiti, dok se maternji jezik čak i ukoliko nije bio aktivno korišćen može ponovno pojaviti.

Ukratko učenje stranog jezika u bilo kom uzrastu možemo shvatiti kao mentalnu vežbu koja pomaže našem mozku da se razvija i « ostane u kondiciji«

Zanimljivost:

Kada govorimo o psihoterapiji poznato je da ukoliko dodje do emocionalnog distresa i jakog emocionalnog odgovora osoba pribegava dominatnom jeziku tj maternjem jeziku. Usled traumatskog iskustva i disocijativnih poremecaja ličnosti jedan od jezika može biti naprasno zaboravljen. Najčešće je osoba u mogućnosti da ga se priseti i  aktivno ga koristi samo u odredjenim situacijama. U ovakvim slučajevima treba obratiti pažnju na funkciju jezika u traumatskom iskustvu osobe. Moguće je da naglim zaboravljanje jezika osoba želi da potisne traumu ili da jezik iščezava u onim situacijama koje osobu podsećaju na traumatko iskustvo iako u realnosti, u tom trenutku, osoba ne mora biti ugrožena.

Чланак Bilingvalna deca се појављује прво на Psihocentrala.

Strah od propuštanja ili originalno Fear of missing out, prvi put identifikovao je dr. Dan Harman još 1996, da bi 2004. godine ova tema postala prisutna na Harvard univerzitetu i napokon 2013. godine ovaj akronim bio uvršćen u Oksfordski rečnik.  

Strah od propuštanja kako samo ime kaže bazira se na ideji da neko drugi u tom istom trenutku doživljava nešto mnogo bolje u čemu mi ne učestvujemo. Uz ovo razmišljanje često se javljaja ideja da smo doneli pogrešnu odluku i da propuštamo pravu priliku.  Sve ovo uvodi nas u stanje potištenosti, intezivnog kajanja i anksioznosti.  Ideja da je drugima bolje nego nama, nije nova ali svoju ekspanziju postigla je upotrebnom socijalnih mreža. Svaki pojedinac ima tendenciju poređenja sa ostalim članovima svoje referentne grupe (npr. vršnjacima, kolegama…) kako bi procenio svoje mesto u grupi i upotpunio sliku koju ima o sebi. Zbog toga neprekidno prisutna ideja da je nekom dugom bolje nego nama, da je neko drugi postigao više nego mi ili da je napravio bolji izbor veoma negativno utiče na sliku koju mamo o sebi. Kako bismo sliku koju imamo o sebi poboljšali, ulažemo dodatan napor da sebi i drugima pokažemo da je nama “bar isto toliko dobro” što vodi do formiranja začaranog kruga iz koga je teško izaći

Mogućnost da u svakom trenutku “znamo šta onaj drugi radi”, ne ostavlja nam prostora da se posvetimo sopstvenim iskustvima. Može se reći da su nekadašnji kriterijumi “uspešnog i ispunjenog žiota” bili znatno svedeniji.  Danas  usled transparentnosti intime i svakodnevice kriterijuma je sve više, a vremena za njihovo ostvarivanje sve manje. Zbog toga se javlja utisak da smo preplavljeni informacijamlma, da ne možemo da ispratimo sve ono što se događa i da nemamo vremena da u sopstvenom životu uživamo. Javlja se osećaj nezadovoljstva sopstvenim iskustvom i utisak da imamo manje od onog drugog. Na duže staze ovakvi zaključci mogu nas navesti da tragamo za promenom partnera, radnog mesta, mesta boravka, gubeći iz vida da promena ne mora nužno da donese poboljšanje već samo novinu.

Konstantno proveravanje i ažuriranje društvenih mreža dodvodi do toga da imamo manje vremena za investiranje u realne svakodnevne odnose. Socijalne mreže zadovoljavaju našu potrebu da budemo informisani i ujedno pružaju nam ustisak da smo sa drugima povezani, a sve to veoma lako, klikom na dugme. Zbog toga ulaganje u realne svakodnevne odnose može nam se učiniti preterano teško i zahtevno. Zanimljivo je da je strah od propuštnja, prema istraživanjima u Americi, prisutniji kod muškaraca nego kod žena kao i da se smanjuje sa godinama. Delim dakle postojim (I share therefore I am) foskula je novijeg vremena kojom se izražava neprekidna potreba za traženjem pažnje i podsećanjem na svoje prisustvo u virtualnom svetu.

Vidimo da je prvobitna uloga socijalnih mreža u konekciji i interakciji zamenjena osećanjem manje vrednosti praznine i izolacije.  Neki od saveta za prevazilaženje problema koji se javljaju jesu: smanjenje vremena provedeih na socijalnim mrežama, prihvatanje činjenice da nikada ne možemo imati sve, usresređenost na sadašnji  trenutak, negovanje osećaja zahvalnosti zbog onoga što imamo, uživanje u procesu a ne samo u rezultatu, vrednovanje iskustva kao takvog bez obzira na njegovu socijalnu (ne)poželjnost.  

Kao što nam je svima poznato više ne znači nužno i bolje, a sreću možemo propustiti uprvo tražeći je. 

Чланак Strah od propuštanja се појављује прво на Psihocentrala.

Чланак O razvodu braka i odnosu muskaraca i zena се појављује прво на Psihocentrala.

Zbog svoje kompleksnosti psihlogija jeste nauka podložna mitovima. Jedan od nadaleko čuvenih i uvekio rasprostranjenih mitova kaže da prosečan čovek koristi svega 10 procenata mozga.

Kako je sve počelo

Odakle ovaj mit potiče, da li je tačan i zbog čega nam je stalo da ga sačuvamo neka su od pitanja na koja ćemo pokušati da pružimo odgovore. Naime ova tvrdnja vezuje se za Vilijama Džejmsa, američkog psihologa XIX veka koji je jednom prilikom izjavio da ljudi koriste svega deset posto svojih potencijala. Izvučena iz konteksta i pogrešno protumačena ova rečenica pretvorila se u mit o moždanoj aktivnosti. Senzacionalna vest nije ostavila ravnotušne ni medije, a ubrzo je ova tvdnja počela da se koristi i u marketinške svrhe.

Pored toga postalo je jasno da moždanu masu izuzev nervnih čine i glijallne ćelije čija se uloga u mozgu postepeno postala sve jasnija. Osim toga funkcija brojnih moždanih regija u to vreme bila je nedovoljno pozata što je uticalo na održivost mita. Mit se ubrzo vezao za slavnog naučmika Alberta Ajnštajna iako nikada nije potvrdjeno  da je pomenuti naučnik nešto slično izjavio.

Pored toga ljudska sklonost da o sebi gradimo pozitivnu sliku, sigurno je još jedan od faktora koji su ovaj mit održali u žvotu. Ipak, ako detaljnije pogledamo shvatićemo da je mit neodrživ sa stanovišta nauke. Naš mozak koristi dvadeset procenata naše celokpne energije i zauzima dva do tri posto težine našeg tela.

Šta kaže nauka

Delimično i nepotpuno korišćenje ovakvog organa ne bi bio evolutivno održivo. Zna se i to, da ukoliko dodje do prekida neuronskih veza i nekoriščnja jednog dela moždane mase, ćelije moždanog tkiva izumiru. Neuroimidžing tehnike, za snimanje i detektovanje moždane aktivnosti pokazale su da se različite moždane regije naizmenično ili simultano aktiviraju ali nema potvrde da postoje delovi mozga koji su u potpunosti neaktivni. Osim toga moždana oštećenja koja mogu nastati usled povreda ili šloga, nisu pružile dokaz o tome da se “neiskoriščeni” mozak u tim situacijama aktivira.

Iako u nekim slučajevima dolazi do delimiče spontane remisije, jedino što je pokazano jeste da regije koje su i ranije bile aktivne u specifičničim slučajevima mogu preuzeti neke od aktivnosti oštećenih regija.

Dakle iako nas ova vest može razočarati ipak nema dokaza za to da jedan deo našeg mozga čeka pravu priliku da se aktivira i da, preko noći, zablistaju naše sposobnosti i ispune se naši potencijali.

Чланак Da li ljudi zaista korsite svega 10 ℅ svog mozga? се појављује прво на Psihocentrala.

Чланак Kancelarijski antristres trening се појављује прво на Psihocentrala.

U ovom uputstvu pročitaćete:

1. Šta je lek Lamotrigin i čemu je namenjen
2. Šta treba da znate pre nego što uzmete lek Lamotrigin
3. Kako se uzima lek Lamotrigin
4. Moguća neželjena dejstva

Šta je lek Lamotrigin i čemu je namenjen

Lek Lamotrigin pripada grupi lekova koji se nazivaju antiepileptici. Primenjuje se u terapiji dve vrste stanja – epilepsiji i bipolarnog poremećaja.

Lek Lamotrigin deluje u terapiji epilepsije tako što blokira moždane signale koji predstavljaju okidač za nastanak epileptičkih napada (grčeva).

• U terapiji epilepsije kod odraslih osoba i dece uzrasta13 godina i starije lek Lamotrigin se može uzimati kao jedini lek u terapiji ili istovremeno sa drugim lekovima. Lek Lamotrigin se takođe može uzimati istovremeno sa drugim lekovima u terapiji napada koji se javljaju udruženi sa stanjem koje se naziva Lennox-Gastaut
• U terapiji navedenih stanja lek Lamotrigin se može primenjivati kod dece uzrasta od 2 do 12 godina istovremeno sa drugim lekovima. Može se uzima kao jedini lek u terapiji određenih oblika epilepsije koji se nazivaju tipični apsans napadi.

Lek Lamotrigin se takođe primenjuje u terapiji bipolarnog poremećaja.

Kod osoba sa bipolarnim poremećajem (koji se ponekad naziva manična depresija) javljaju se ekstremne promene raspoloženja, sa periodima manije (uzbuđenja ili euforije) koji se smenjuju periodima depresije (duboke tuge ili očajanja). Lek Lamotrigin se može uzimati kao jedini lek u terapiji ili istovremeno sa drugim lekovima u cilju prevencije nastanka perioda depresije koji se javljaju u bipolarnom poremećaju kod odraslih osoba starosti 18 godina i starijih. Još uvek nije poznato na koji način lek Lamotrigin deluje na mozak dovodeći do pojave navedenih dejstava.

Šta treba da znate pre nego što uzmete lek Lamotrigin Lek Lamotrigin ne smete uzimati:

• Ukoliko ste alergični (preosetljivi) na lamotrigin ili na neku od pomoćnih supstanci leka Lamotrigin

Ukoliko se navedeno odnosi na Vas:

• Obavestite Vašeg lekara i prekinite sa uzimanjem leka Lamotrigin.

Upozorenja i mere opreza

Kada uzimate lek Lamotrigin, posebno vodite računa:

Pre uzimanja leka posavetujte se sa Vašim lekarom ili farmaceutom ukoliko:

• imate bubrežnih problema
• vam se ikada javio osip na koži nakon primene lamotrigina ili drugih lekova u terapiji bipolarnog poremećaja ili epilepsije
• vam se javio meningitis nakon primene lamotrigina 
• već primenjujete lekove koji sadrže lamotrigin.

Ukoliko se nešto od navedenog odnosi na Vas:

• Obavestite Vašeg lekara koji može zaključiti da je potrebno da smanji dozu leka ili da dalje uzimanje leka Lamotrigin nije više pogodno.

Važne informacije o reakcijama koje potencijalno ugrožavaju život

Kod malog broja osoba koje uzimaju lek Lamotrigin dolazi do pojave alergijske reakcije ili potencijalno ozbiljne reakcije na koži, koje se mogu razviti u ozbiljne zdravstvene probleme ukoliko se ne leče.

Navedene reakcije mogu uključivati Stevens-Johnson-ov sindrom (SJS), toksičnu epidermalnu nekrolizu (TEN) i sindrom egzantema izazvanog uzimanjem leka sa pojavom eozinofilije i pojavom sistemskih simptoma (DRESS).

Potrebno je da se upoznate sa simptomima o čijoj pojavi je potrebno da vodite računa tokom uzimanja leka Lamotrigin.

Misli o samopovređivanju ili samoubistvu

Antiepileptički lekovi se primenjuju u terapiji nekoliko stanja, uključujući epilepsiju i bipolarni poremećaj.

Kod osoba sa bipolarnim poremećajem se nekada mogu javiti misli o samopovređivanju ili samoubistvu.

Ukoliko imate bipolarni poremećaj veća je verovatnoća da će doći do pojave navedenih misli ukoliko:

• započinjete terapiju
• su Vam se prethodno javljale misli o samopovređivanju ili o samoubistvu
• ukoliko ste mlađi od 25 godina.

Ukoliko su Vam se javljale uznemiravajuće misli ili iskustva, ili ukoliko primetite da se Vaše stanje pogoršalo, ili je tokom uzimanja leka Lamotrigin došlo do pojave novih simptoma:

→ Posetite Vašeg lekara što pre je moguće ili se obratite za pomoć najbližoj bolničkoj ustanovi.

Može Vam biti od pomoći da kažete članu porodice, staratelju ili bliskom prijatelju da možete postati depresivni ili da imate izražene promene raspoloženja i da ih zamolite da pročitaju ovo uputstvo. Možete ih zamoliti da Vam kažu ukoliko su zabrinuti zbog Vaše depresije ili drugih promena u ponašanju.

Kod malog broja ljudi koji su lečeni antiepilepticima kao što je lek Lamotrigin došlo je do pojave misli o samopovređivanju ili samoubistvu. Odmah se obratite Vašem lekaru ukoliko u bilo kom trenutku dođe do pojave navedenih misli.

Ukoliko primenjujete lek Lamotrigin u terapiji epilepsije

Tokom uzimanja leka Lamotrigin može doći do povremenog pogoršanja napada pojedinih oblika epilepsije ili se mogu javljati češće. Kod pojedinih pacijenata moguća je pojava teških napada, koji mogu uzrokovati zdravstvene probleme. Ukoliko pojava napada postane češća ili ukoliko Vam se jave teški oblici napada tokom uzimanja leka Lamotrigin :

→ Posetite Vašeg lekara što pre je moguće.

Lek Lamotrigin nije namenjen za primenu u terapiji bipolarnog poremećaja kod osoba mlađih od 18 godina. Primena lekova u terapiji depresije i drugih mentalnih zdravstvenih problema kod dece i adolescenata mlađih od 18 godina povećava rizik za nastanak misli o samoubistvu i suicidalnog ponašanja.

Drugi lekovi i Lamotrigin

Obavestite Vašeg lekara ili farmaceuta ukoliko primenjujete, ukoliko ste nedavno primenjivali ili počinjete sa primenom bilo kojih drugih lekova – uključujući biljne lekove ili druge lekove koje ste dobili

bez lekarskog recepta.

Potrebno je da Vaš lekar bude obavešten ukoliko primenjujete druge lekove u terapiji epilepsije ili drugih mentalnih zdravstvenih problema. Navedenom merom će se obezbediti da primenjujete potrebnu dozu leka Lamotrigin. Navedeni lekovi uključuju:

• okskarbazepin, felbamat, gabapentin, levetiracetam, pregabalin, topiramat ili zonisamid koji se primenjuju u terapiji epilepsije
• litijum, olanzapin ili aripiprazol koji se primenjuje u terapiji mentalnih zdravstvenih problema
• bupropion, koji se primenjuje u terapiji mentalnih zdravstvenih problema ili u cilju odvikavanja od pušenja
• Obavestite Vašeg lekara ukoliko primenjujete neki od navedenih lekova.

Pojedini lekovi stupaju u interakciju sa lekom Lamotrigin ili povećavaju verovatnoću za nastanak neželjenih dejstava. Navedeni lekovi uključuju:

• valproat, koji se primenjuje u terapiji epilepsije ili mentalnih zdravstvenih problema
• karbamazepin, koji se primenjuje u terapiji epilepsije ili mentalnih zdravstvenih problema
• fenitoin, primidon ili fenobarbiton, koji se primenjuju u terapiji epilepsije
• risperidon, koji se primenjuje u terapiji mentalnih zdravstvenih problema
• rifampicin, koji je antibiotik
• lekovi, koji se primenjuju u terapiji infekcije humanim virusom imunodeficijencije (HIV) (kombinacija lopinavira i ritonavira ili atazanavira i ritonavira)
• hormonske kontraceptive, kao što su kontraceptivne tablete (videti dalje navedeni tekst).
• Obavestite Vašeg lekara ukoliko primenjujete neki od navedenih lekova ili ukoliko započinjete, odnosno prekidate sa njihovom primenom.

Primena hormonskih kontraceptiva (kao što su kontraceptivne pilule) može uticati na dejstvo leka Lamotrigin

Vaš lekar može preporučiti primenu posebnog tipa hormonske kontracepcije ili druge kontraceptivne metode, kao što je primena prezervativa, dijafragme ili spirale. Ukoliko primenjujete hormonsku kontraceptivnu terapiju kao što su kontraceptivne pilule, Vaš lekar može uzeti uzorke krvi za analizu u cilju provere koncentracije leka Lamotrigin u krvi. Ukoliko primenjujete hormonsku kontraceptivnu terapiju ili ukoliko planirate da počnete sa njenom primenom:

• Posavetujte se sa Vašim lekarom koji će Vam izložiti pogodne metode kontracepcije.

Lek Lamotrigin takođe može uticati na dejstvo hormonskih kontraceptiva, iako je malo verovatno da će dovesti do smanjenja njihove efikasnosti. Ukoliko primenjujete hormonske kontraceptive i ukoliko primetite promene u menstrualnom ciklusu, kao što su neredovno ili tačkasto krvarenje između ciklusa:

• Obavestite Vašeg lekara. Navedene pojave mogu predstavljati znak da primena leka Lamotrigin utiče na dejstvo Vaše kontraceptivne terapije.

Uzimanje leka Lamotrigin sa hranom, pićima i alkoholom.

Lek Lamotrigin se može uzimati uz obrok ili nezavisno od njega.

Trudnoća, dojenje i plodnost

• Posavetujte se sa Vašim lekarom ukoliko ste u drugom stanju, ukoliko za to postoji mogućnost ili ukoliko planirate trudnoću.
• Ne bi trebalo da prekinete sa uzimanjem terapije bez prethodnog savetovanja sa Vašim lekarom. Navedeno je posebno važno ukoliko imate epilepsiju.
• Trudnoća može izmeniti efikasnost leka Lamotrigin, tako da će možda biti potrebne analize krvi i podešavanje doze leka Lamotrigin.
• Može doći do blagog povećanja rizika za nastanak urođenih defekata, uključujući rascep usne ili rascep nepca, ukoliko se lek Lamotrigin koristi tokom prva tri meseca trudnoće.
• Ukoliko planirate trudnoću, kao i tokom trudnoće, Vaš lekar Vam može savetovati dodatnu primenu folne kiseline.
• Posavetujte se sa Vašim lekarom ukoliko dojite ili ukoliko planirate da dojite dete. Aktivna supstanca leka Lamotrigin prelazi u majčino mleko i može delovati na Vašu bebu. Vaš lekar će Vam izložiti rizike i koristi dojenja tokom uzimanja leka Lamotrigin i povremeno će proveravati stanje Vaše bebe ukoliko odlučite da dojite dete.

Upravljanje vozilima i rukovanje mašinama

Uzimanje leka Lamotrigin može uzrokovati pojavu vrtoglavice i duplih slika.

• Ne upravljajte vozilima i ne rukujte mašinama, osim ukoliko ste sigurni da uzimanje leka Lamotrigin nema uticaja na navedene aktivnosti.

Ukoliko imate epilepsiju porazgovarajte sa Vašim lekarom o upravljanju vozilom i rukovanju mašinama.

Lek Lamotrigin sadrži

Lek Lamotrigin, tablete sadrže šećer koji se naziva laktoza. Ukoliko imate poremećaj intolerancije na laktozu ili neki drugi šećer:

• Obavestite Vašeg lekara i nemojte uzimati lek Lamotrigin.

Kako se uzima lek Lamotrigin

Lek Lamotrigin uvek uzimajte isključivo u skladu sa preporukom Vašeg lekara. Ukoliko niste sigurni proverite sa Vašim lekarom ili farmaceutom.

Koliko leka Lamotrigin da uzmete?

Može biti potrebno neko vreme za određivanje odgovarajuće doze leka Lamotrigin. Doza koju uzimate zavisi od:

• Vaših godina
• da li lek Lamotrigin uzimate istovremeno sa drugim lekovima
• da li imate problema sa bubrezima ili jetrom

Vaš lekar će Vam na početku terapije propisati nisku dozu leka i tokom perioda od nekoliko nedelja će postepeno povećavati dozu do postizanja doze koja ispoljava dejstvo (koja se naziva efektivna doza). Nikada ne uzimajte višu dozu leka Lamotrigin od doze koju Vam je propisao Vaš lekar.

Uobičajena efektivna doza leka Lamotrigin za odrasle osobe i decu uzrasta 13 godina i stariju nalazi se u okviru opsega doza između 100mg i 400mg dnevno.

Za decu uzrasta od 2 do 12 godina, efektivna doza zavisi od njihove telesne mase – najčešće se nalazi u okviru opsega doza između 1mg i 15mg po kilogramu telesne mase deteta, do doze održavanja od maksimalno 200mg dnevno.

Ne preporučuje se primena leka Lamotrigin kod dece mlađe od 2 godine.

Kako da uzimate lek Lamotrigin ?

Tablete:

Uzmite dozu leka Lamotrigin jednom ili dva puta dnevno, u skladu sa savetom Vašeg lekara. Lek možete uzimati uz obrok ili nezavisno od njega.

Vaš lekar Vas takođe može posavetovati da započnete ili prekinete sa primenom drugih lekova, u zavisnosti od stanja radi koga se lečite i od postignutog odgovora na terapiju.

• Progutajte celu tabletu. Nemojte je lomiti, žvakati ili mrviti.
• Uvek uzmite punu dozu leka koju Vam je propisao lekar. Nikada ne uzimajte deo tablete.

Vaš lekar Vas takođe može posavetovati da započnete ili prekinete sa primenom drugih lekova, u zavisnosti od stanja radi koga se lečite i od postignutog odgovora na terapiju.

Ako ste uzeli više leka Lamotrigin nego što treba

• Obratite se odmah Vašem lekaru ili najbližoj bolničkoj ustanovi. Ukoliko je moguće pokažite im svoje pakovanje leka Lamotrigin.

Ukoliko uzmete preveliku dozu leka Lamotrigin možete biti u većem riziku od pojave ozbiljnih neželjenih dejstava koja Vam mogu ugroziti život.

Kod osobe koja je uzela preveliku dozu leka Lamotrigin može doći do pojave nekog od dalje navedenih simptoma:

• brzi, nekontrolisani pokreti očiju (nistagmus)
• nespretnost i gubitak koodinacije, koja utiče na ravnotežu (ataksija)
• promene srčanog ritma (koje se obično mogu uočiti na EKG)
• gubitak svesti, grčevi (konvulzije) ili koma.

Ako ste zaboravili da uzmete lek Lamotrigin

• Ne uzimajte dodatne tablete ili dvostruku dozu leka kako biste nadoknadili propuštenu dozu. Uzmite svoju sledeću dozu u predviđeno vreme.

Ako ste zaboravili da uzmete više doza leka Lamotrigin

• Posavetujte se sa Vašim lekarom kako da započnete sa ponovnim uzimanjem leka. Važno je da učinite tako.

Ako naglo prestanete da uzimate lek Lamotrigin

Ukoliko lek Lamotrigin primenjujete u terapiji epilepsije

Da biste prekinuli uzimanje leka Lamotrigin, važno je da se doza leka smanjuje postepeno tokom perioda od približno 2 nedelje. Ukoliko iznenada prekinete uzimanje leka Lamotrigin može doći do ponovne pojave epilepsije ili do njenog pogoršanja.

Ukoliko lek Lamotrigin primenjujete u terapiji bipolarnog poremećaja

Može biti potrebno određeno vreme da lek Lamotrigin počne da deluje, tako da je malo verovatno da ćete odmah osetiti poboljšanje stanja. Ukoliko prekinete uzimanje leka Lamotrigin neće biti potrebno da se doza leka smanjuje postepeno. Ali će ipak biti potrebno da se prethodno posavetujete sa Vašim lekarom u slučaju da želite da prekinete uzimanje leka Lamotrigin.

Moguća neželjena dejstva

Kao i svi lekovi, ovaj lek može da prouzrokuje neželjena dejstva, iako ona ne moraju da se jave kod svih pacijenata koji uzimaju ovaj lek.

Reakcije koje potencijalno ugrožavaju život: odmah potražite pomoć lekara

Kod malog broja ljudi koji uzimaju lek Lamotrigin dolazi do pojave alergijske reakcije ili reakcija na koži koje potencijalno ugrožavaju život, koje se mogu razviti u ozbljnije probleme ukoliko se ne leče.

Navedeni simptomi će se sa većom verovatnoćom javiti tokom prvih nekoliko meseci uzimanja leka Lamotrigin, posebno ukoliko je početna doza previsoka ili ukoliko se doza prebrzo povećava, ili ukoliko se lek Lamotrigin uzima istovremeno sa drugim lekom koji se naziva valproat. Pojedini simptomi se češće javljaju kod dece, pa je potrebno da roditelji posebno obrate pažnju na njihovu moguću pojavu.

Simptomi navedenih reakcija uključuju:

• osipe na koži ili crvenilo, koji se mogu razviti u kožne reakcije koje potencijalno ugrožavaju život uključujući rasprostranjen osip sa plikovima i perutanjem kože, posebno izraženim u predelu oko usta, nosa, očiju i genitalija (Stevens-Johnson sindrom), izrazito perutanje kože (više od 30% površine tela – toksična epidermalna nekroliza) ili prošireni osip uz poremećaj funkcije jetre, poremećaje krvi i ostalih sistema organa (sindrom egzantema izazvanog primenom leka sa pojavom eozinofilije i pojavom sistemskih simptoma (DRESS), koji je takođe poznat kao sindrom preosetljivosti)
• ranice u ustima, grlu, nosu ili genitalnim organima
• bolna osetljivost sluzokože usne duplje ili crvene ili otečene vežnjače (konjunktivitis)
• povišena telesna temperatura (groznica), simptomi slični gripu ili pospanost
• otok tkiva lica ili otečene limfne žlezde na vratu, u pazuhu ili preponama
• neočekivano krvarenje ili pojava modrica, ili plavičasta prebojenost prstiju
• bolna osetljivost grla ili češća pojava infekcija (kao što su prehlade) nego što je uobičajeno
• povišene vrednosti enzima jetre koje se mogu detektovati analizom krvi
• povišen broj belih krvnih ćelija (eozinofilija)
• uvećane limfne čvorove
• poremećaj funkcije sistema organa uključujući jetru i bubrege.

U velikom broju slučajeva, navedeni simptomi će predstavljati znake manje ozbiljnih neželjenih dejstava.

Međutim, neophodno je da budete svesni da navedeni simptomi mogu ugroziti život i da se mogu razviti u ozbiljnije zdravstvene probleme ukoliko se ne leče, kao što je oštećenje organa. Ukoliko uočite pojavu nekog od navedenih simptoma:

• Odmah se obratite Vašem lekaru. Vaš lekar može odlučiti da sprovede ispitivanja Vaše jetre, bubrega ili krvi i može Vam savetovati da prekinete sa uzimanjem leka Lamotrigin. U slučajevima kad se razvije Stevens-Johnson-ov sindrom ili toksična epidermalna nekroliza, Vaš doktor će Vas savetovati da nikad više ne uzimate lamotrigin.

Veoma česta neželjena dejstva (mogu da se jave kod više od 1 na 10 pacijenata koji uzimaju lek):

• glavobolja
• kožni osip.

Česta neželjena dejstva (mogu da se jave kod najviše 1 na 10 pacijenata koji uzimaju lek):

• agresivnost ili razdražljivost
• osećaj pospanosti ili sanjivosti
• osećaj vrtoglavice
• drhtanje ili podrhtavanje
• poremećaj sna (nesanica)
• osećaj uznemirenosti
• proliv
• suva usta
• osećaj mučnine (nauzeja) ili povraćanje
• osećaj malaksalosti
• bol u leđima ili zglobovima, ili na drugom mestu.

Povremena neželjena dejstva (mogu da se jave kod najviše 1 na 100 pacijenata koji uzimaju lek):

• nespretnost i gubitak koordinacije (ataksija)
• duple slike ili zamagljen vid
• neuobičajeno opadanje ili tanjenje kose (alopecija)

Retka neželjena dejstva (mogu da se jave kod najviše 1 na 1000 pacijenata koji uzimaju lek):

• kožne reakcije koje mogu ugroziti život (Stevens-Johnson sindrom)
• grupa simptoma koja uključuje:

– groznicu, mučninu, povraćanje, glavobolju, ukočenost vrata i izrazitu osetljivost na jaku svetlost. Navedena neželjena dejstva mogu biti prouzrokovana upalom membrana koje oblažu mozak i kičmenu moždinu (meningitis). Navedeni simptomi obično nestanu nakon prekida primene terapije, međutim ukoliko ne dođe do nestanka navedenih simptoma ili ukoliko se pogoršaju, obavestite Vašeg lekara.

• brzi, nekontrolisani pokreti očiju (nistagmus)
• svrab sluzokože očiju, uz gnojenje i pojavu naslaga na očnim kapcima (konjunktivitis)

Veoma retka neželjena dejstva (mogu da se jave kod najviše 1 na 10000 pacijenata koji uzimaju lek):

• kožne reakcije koje mogu ugroziti život (toksična epidermalna nekroliza)
• sindrom egzantema izazvanog primenom leka sa pojavom eozinofilije i pojavom sistemskih simptoma (DRESS)
• povišena telesna temperatura (groznica)
• otok tkiva lica (edem) ili otok žlezda na vratu, u pazuhu ili preponama (limfadenopatija) 
• promene funkcije jetre, koje se mogu detektovati analizom krvi, ili oštećenje jetre
• teški poremećaji zgrušavanja krvi, koji može prouzrokovati pojavu neočekivanog krvarenja ili modrica (diseminovana intravaskularna koagulacija)
• promene koje se mogu detektovati analizama krvi – uključujući smanjeni broj crvenih krvnih ćelija (anemija), smanjeni broj belih krvnih ćelija (leukopenija, neutropenija, agranulocitoza), smanjeni broj krvnih pločica (trombocitopenija), smanjeni broj svih tipova ćelija (pancitopenija) i poremećaj koštane srži koji se naziva aplastična anemija
• halucinacije (“videti” ili “čuti” realno nepostojeće pojave)
• konfuzija
• osećaj nesigurnosti ili nestabilnosti prilikom kretanja
• nekontrolisani pokreti tela (tikovi), nekontrolisani spazmi mišića koji zahvataju mišiće očiju, glave i torza (horeoatetoza) ili ostali neuobičajeni pokreti tela kao što su grčenje, drhtanje ili ukočenost
• češća pojava napada kod osoba prethodno obolelih od epilepsije
• pogoršanje simptoma kod osoba prethodno obolelih od Parkinsonove bolesti

reakcije nalik lupusu (simptomi mogu uključivati bol u leđima ili zglobovima koji ponekad mogu biti praćeni groznicom i/ili generalno lošim zdravstvenim stanjem).

Nepoznata učestalost (ne može se proceniti na osnovu dostupnih podataka):

• postoje izveštaji o poremećajima kostiju koji uključuju osteopeniju, osteoporozu (slabljenje kostiju) i frakture. Ukoliko ste na dugotrajnoj terapiji epilepsije, proverite sa Vašim lekarom ili farmaceutom, da li ste ikada imali osteoporozu ili ste primenjivali steroidne lekove
• noćne more

Prijavljivanje neželjenih reakcija

Ukoliko Vam se ispolji bilo koja neželjena reakcija, potrebno je da o tome obavestite lekara ili farmaceuta. Ovo uključuje i svaku moguću neželjenu reakciju koja nije navedena u ovom uputstvu. Prijavljivanjem neželjenih reakcija možete da pomognete u proceni bezbednosti ovog leka. Sumnju na neželjene reakcije možete da prijavite Agenciji za lekove i medicinska sredstva Srbije (ALIMS):

Чланак Lamotrigin (Lamictal, Lamal, Lamotral, Lamotrix, Solaban) се појављује прво на Psihocentrala.

U ovom uputstvu pročitaćete:

1. Šta je lek MIDAZOLAM i čemu je namenjen
2. Šta treba da znate pre nego što uzmete lek MIDAZOLAM
3. Kako se upotrebljava lek MIDAZOLAM
4. Moguća neželjena dejstva

ŠTA JE LEK MIDAZOLAM I ČEMU JE NAMENJEN

Midazolam tablete se koriste za kratkotrajno lečenje nesanice.

Midazolam tablete takođe mogu da se primenjuju pre operacije u cilju postizanja pospanosti ili dremljivosti i oslobađanja uznemirenosti.

Midazolam  pripada grupi lekova koji se zovu benzodiazapini. Oni deluju na određene supstance u mozgu.

Midazolam tablete će vam pomoći da se smirite i zaspite.

ŠTA TREBA DA ZNATE PRE NEGO ŠTO UZMETE LEK MIDAZOLAM

Upozorite lekara ako uzimate druge lekove, imate neku hroničnu bolest, neki poremećaj metabolizma, preosetljivi ste na lekove ili ste imali alergiju na neke od njih.

Lek MIDAZOLAM ne smete koristiti:

• Ukoliko ste alergični na aktivnu supstancu u leku Midazolam^® (midazolam), neki drugi lek iz grupe benzodiazepina, ili neki sastojak ovog leka
• Ukoliko imate bolest Miastenia gravis (teška mišićna slabost)
• Ukoliko imate probleme sa disajnim putevima
• Ukoliko imate stanje koje se zove sindrom apneje u snu
• Ukoliko imate teško oboljenje jetre
• Ukoliko koristite lekove protiv gljivičnih oboljenja kao što su ketokonazol, itrakonazol ili vorikonazol
• Ukoliko uzimate inhibitore HIV proteaze uključujući ritonavir
• Lek nije namenjen deci i adolescentima mlađim od 18 godina.

Kada uzimate lek MIDAZOLAM posebno vodite računa:

Pre primene leka Midazolam obavestite Vašeg lekara:

• Ukoliko ste trudni ili planirate trudnoću
• Ukoliko dojite ili planirate dojenje
• Ukoliko imate neko od sledećih oboljenja:
• Oboljenja jetre, bubrega ili pluća
• Visok ili nizak krvni pritisak, oboljenje srca (ovi pacijenti mogu biti mnogo osetljiviji na pojavu neželjenih efekata midazolama kao što je kardio-respiratorna depresija)
• Mentalna oboljenje kao što su depresija (benzodiazepini se ne koriste u monoterapiji depresije ili anksioznosti povezane sa depresijom jer kod ovih pacijenata može doći do samoubistva), psihoze (benzodiazepini se ne preporučuju u primarnom lečenju psihotičnih oboljenja) ili šizofrenija.
• Epilepsija
• Ukoliko konzumirate alkohol ili ste bili zavisni od alkohola ili lekova (primena midazolama se ne preporučuje kod pacijenata sa istorijom alkoholizma ili zloupotrebe lekova)
• Ukoliko ste alergični na bilo koji drugi lek ili na hranu

Upotreba benzodiazepina može dovesti do razvoja fizičke i psihičke zavisnosti i rizik se povećeva pri zloupotrebi alkohola i lekova. Pri obustavi leka mogu se javiti sledeći apstinencijalni simptomi: glavobolja, bol u mišićima, ekstremna anksioznost, napetost, nemir, konfuzija i razdražljivost. U teškim slučajevima se mogu javiti, depersonalizacija, hiperakuzija (izuzetno oštar sluh), utrnulost i peckanje u ekstremitetima, preosetljivost na svetlost, buku i fizički kontakt, halucinacije ili konvulzije. S obzirom da je rizik od apstinencijalnog sindroma veći pri naglom ukidanju terapije, preporučuje se postepeno snižavanje doze.

Kod starijih pacijenata može doći do pojave neželjenih reakcija kao što su pospanost, konfuzija (zbunjenost), vrtoglavica i nestabilnost što može provećati rizik od pada.

Paradoksalne reakcije kao što su nemir, agitacija, iritabilnost, agresija i, znatno ređe, sumanute ideje, razdražljivost, košmari, halucinacije, psihoze, neadekvatno ponašanje i drugi neželjeni oblici ponašanja se mogu javiti nakon upotrebe benzodiazepina. Ove reakcije se najčešće javljaju kod starijih osoba. Ukoliko se pojavi neki od simptoma, lečenje treba prekinuti.

Lek Midazolam  može prouzrokovati anterogradnu amneziju koja se najčešće javlja par sati nakon primene.

Pacijentu se mora obezbediti 7-8 sati neprekidnog sna da bi se smanjio rizik.

Nakon prekida terapije sa lekom Midazolam može se pojaviti nesanica težeg stepena nego pre početka terapije (‘rebound insomnia’). „Rebound insomnia” je prolazni sindrom i može biti praćena promenama raspoloženja, anksioznošću i nemirom. Rizik od rebound fenomena je veći pri naglom prekidu terapije, te se preporučuje postepeno smanjenje doze.

Primena drugih lekova

Ukoliko počnete da uzimate bilo koje druge lekove uz lek Midazolam morate obavestiti Vašeg lekara. Lekar po potrebi može korigovati terapiju u toku njihovog uzimanja, kao i nakon prestanka primene tih lekova.

U ovu grupu spadaju:

• Drugi lekovi protiv nesanice, sedativi (lekovi za smirenje)
• Lekovi za lečenje depresije, uključujući biljni lek kantarion
• Lekovi za kontrolu epilepsije
• Lekovi za lečenje alergije ili prehlade, npr. antihistaminici
• Opioidni analgetici (veoma jaki lekovi za suzbijanje bola)

Midazolam može povećati sedativni/hipnotički efekat drugih sedativa/hipnotika kao što su alkohol, opioidi, antipsihotici, drugi benzodiazepini koji se koriste kao anksiolitici ili hipnotici, barbiturati, propofol, ketamin, etomidat, sedativni antidepresivi, antihistaminici i centralni antihipertenzivi. Midazolam smanjuje minimalnu alveolarnu koncentraciju inhalacionih anestetika.

• Cimetidin i ranitidin, lekovi za lečenje čira i problema sa varenjem
• Disulfiram (lek koji se koristi za lečenje alkoholizma)
• Antibiotici kao što su: eritromicin, roksitromicin, klaritromicin, telitromicin, posakonazol i rifampicin
• Aprepitant, tabimorelin
• Diltiazem i verapamil (lekovi za lečenje srčanih oboljenja)

Lek Midazolam se ne sme primenjivati istoremeno sa ketokonazolom, itrakonazolom i flukonazolom (lekovi za lečenje gljivičnih infekcija), kao i ritonavirom i drugim inhibitorima HIV proteaze.

Lekovi koji povećavaju budnost kao što je fizostigmin mogu uticati na hipnotički efekat midazolama. Takođe, 250 mg kofeina može delimično uticati na sedativni efekat midazolama.

Obavestite Vašeg lekara ili farmaceuta ukoliko ste nedavno koristili bilo koji lek, čak i onaj koji se može nabaviti bez lekarskog recepta.

Uzimanje leka MIDAZOLAM sa hranom ili pićima

Konzumiranje alkohola značajno utiče na dejstvo leka Midazolam! Pacijenti ne bi smeli da uzimaju alkohol istovremeno sa lekom, jer se dejstvo leka time značajno pojačava. Sok od grejpfruta mogao bi povećeti rizik od nastanka neželjenih dejstava leka Midazolam. Uzimanje hrane ne utiče značajno na dejstvo leka Midazolam.

Primena leka MIDAZOLAM u periodu trudnoće i dojenja

Ukoliko ste trudni ili planirate trudnoću, morate se posavetovati sa svojim lekarom.

Nema  dovoljno  podataka  o  bezbednosti  primene  leka  Midazolam  u  toku  trudnoće.  Benzodiazepine  treba izbegavati u toku trudnoće osim ukoliko nema bezbednije alternativne terapije. Ukoliko je neophodna primena leka Midazolam u toku trudnoće, Vaš lekar će proceniti odnos koristi i rizika za Vas i plod.

Primena leka Midazolam u poslednjem trimestru trudnoće ili primena visokih doza leka u toku porođaja može prouzrokovati nepravilan rad srca, hipotoniju, slabo sisanje, hipotermiju i umerenu respiratornu depresiju kod novorođenčeta.

Dugotrajna primena leka Midazolam u kasnoj trudnoći može dovesti do simptoma fizičke zavisnosti deteta sa povećanim rizikom od razvoja apstinencijalnih simptoma u postnatalnom periodu.

Midazolam se izlučuje u majčino mleko, te ga ne treba upotrebljavati u toku dojenja.

Uticaj leka MIDAZOLAM na upravljanje motornim vozilima i rukovanje mašinama

Lek Midazolam može prouzrokovati pospanost, vrtoglavicu, slabljenje koncentracije i gubitak pamćenja kod nekih osoba, i može uticati na opreznost. Nemojte raditi ništa opasno ukoliko ste pospani, osećate vrtoglavicu ili Vam je smanjena koncentracija.

Za vreme terapije nije dozvoljeno upravljanje motornim vozilima ni rad sa mašinama.

Važne informacije o nekim sastojcima leka MIDAZOLAM

U slučaju netolerancije na neke od šećera, obratite se Vašem lekaru pre upotrebe ovog leka, jer se u njegovom sastavu nalazi laktoza.

KAKO SE UPOTREBLJAVA LEK MIDAZOLAM

Uvek uzimajte Midazolam tablete onako kako Vam je propisano. Proverite sa svojim lekarom ili farmaceutom ukoliko niste sigurni kako treba uzimati lek.

Lek se upotrebljava oralnim putem. Tablete se gutaju cele sa vodom. Tablete ne treba lomiti ili mrviti osim ukoliko Vam lekar ne propiše drugačije.

Standardo doziranje

Uobičajena doza u terapiji nesanice je od 7,5 do 15 mg (polovina do jedne film tablete). Maksimalna preporučena doza se ne sme prekoračiti zbog povećanog rizika od neželjenih efekata CNS-a koji uključuju klinički značajnu depresiju kardiovaskularnog i repiratornog sistema.

Specifično doziranje

Stariji i/ili iscrpljeni pacijenti

Kod starijih i/ili iscrpljenih pacijenata preporučena doza je 7,5 mg. Kod starijih pacijenata midazolam ima jače sedativno dejstvo, kod ovih pacijenata se lek mora primenjivati veoma oprezno i može se razmotriti primena niže doze ukoliko je neophodno.

Pacijenti sa oštećenom funkcijom jetre

Kod pacijenata se oštećenom funkcijom jetre preporučena doza iznosi 7,5 mg i lek se mora primenjivati veoma pažljivo. Ukoliko je neophodno, može se razmotriti primena niže doze.

Pacijenti sa oštećenom funkcijom bubrega

Preporučena doza kod ovih pacijenata je 7,5 mg a može se razmotriti i primena niže doze, ukoliko je neophodno. Premedikacija

U premedikaciji pre planirane intervencije, uobičajena doza iznosi 15 mg . Vaš lekar će Vas posavetovati koliko dugo da uzimate lek.

Ukoliko primetite da Midazolam suviše jako ili slabo deluje na vaš organizam, obavestite Vašeg lekara.

Ako ste uzeli više leka MIDAZOLAM nego što je trebalo

Ukoliko ste uzeli veću količinu leka Midazolam nego što bi trebalo, odmah razgovarajte sa Vašim lekarom ili farmaceutom.

Simptomi predoziranja su muka, povraćanje, vrtoglavica, usporeno disanje, pospanost i koma.

Ako primetite neki od ovih simptoma, odmah se javiti lekaru.

Ako ste zaboravili da uzmete lek MIDAZOLAM

Nikada ne uzimajte duplu dozu da nadomestite to što ste preskočili da uzmete lek!

Ukoliko ste zaboravili da uzmete lek a imate dobar san, ne uzimaje propuštenu dozu do naredne večeri.

Ako naglo prestanete da uzimate lek MIDAZOLAM

Nakon dugotrajne terapije lekom Midazolam, u slučaju naglog prestanka primene leka, mogu da se jave sledeći apstinencijalni simptomi: glavobolja, bol u mišićima, anksioznost, nemir, konfuzija, iritabilnost, promene raspoloženja, halucinacije, nesanica, konvulzije.

Ako imate bilo kakvih dodatnih pitanja o primeni ovog leka, obratite se svom lekaru ili farmaceutu.

MOGUĆA NEŽELJENA DEJSTVA

Kao i drugi lekovi, le Midazolam može imati neželjena dejstva, mada se ona ne moraju ispoljiti kod svih. Pored željnih efekata u toku lečenja lekom Midazolam mogu se javiti i neželjene reakcije čak i ako se lek primenjuje kako je propisano.

Obavestite Vašeg lekara ukoliko primetite neke od sledećih blagih neželjnih reakcija:

• Vrtoglavica i nestabilnost
• Gubitak pamćenja, zbunjenost, gubitak koncentracije
• Glavobolja, osećaj umora u jutarnjim časovima, nekoordinisanost mišića
• Nerazgovetan govor
• Neprijatni snovi, umor
• Zamagljen vid
• Muka sa ili bez povraćanja
• Pogoršanje sna kada prestanete sa uzimanjem leka
• Depresija
• Depresija respiratornog sistema
• Uznemirenost, agresivnost, razdražljivost
• Zavisnost (fizička i psihička)
• Poremećaj libida
• Stariji pacijenti mogu imati povećan rizik od pada i preloma
• Srčana insuficijencija i srčani zastoj

Javite se lekaru u najbližem urgentnom centru ukoliko primetite neke od sledećih ozbiljnih neželjenih reakcija:

• Iznenadna uznemirenost ili uzbuđenost, nenormalno ponašanje
• Halucinacije i psihotične reakcije
• Teški poremećaji spavanja
• Alergijska reakcija: kratak dah; otežano disanje; oticanje lica, usana, jezika ili drugih delova tela; crvenilo, svrab i ospa

Ukoliko neko neželjeno dejstvo postane ozbiljno ili primetite neko neželjeno dejstvo koje nije navedeno u ovom uputstvu, molimo Vas da o tome obavestite svog lekara ili farmaceuta.

Чланак Midazolam (Flormidal) се појављује прво на Psihocentrala.

Šta je školska fobija?

Da li vaše dete odugovlači odlazak u školu? Da li ispoljava ljutnju, bes, plače, otvoreno govori da ne želi da ide u školu i da bi radije ostalo kod kuće? Ako se ovo ponašanje često javlja, moguće je da je Vaše dete razvilo školsku fobiju.

Školska fobija predstavlja ozbiljan emocionali problem koji utiče na detetov socijalni i emocionalni razvoj, kao i na uspeh u školi. Na nastanak utiče detetov temperament, školsko okruženje i situacija u porodici. Deca koja imaju školsku fobiju su nesigurnija i plašljivija od druge dece.

Školska fobija se češće viđa na početku školovanja, ali je prisutna i u adolescenciji. Dakle, javlja se obično u početnim razredima ili na prelasku u više razrede ili u srednju školu.

Školska fobija nije samo strah od novog okruženja i zahteva, već je mnogo ozbiljniji problem koji je veoma stresan i za dete i za roditelje. Za razliku od “bežanja iz škole” kada deca izbegavaju časove kako bi radila neke druge aktivnosti koje su im zanimljivije, a to kriju od roditelja, školska fobija predstavlja dublji problem.

Kako nastaje

Iako deluje da se školska fobija pojavi “preko noći” jer se obično javi u prvim danima školovanja, mnoga deca se već pre toga bore sa osećanjima anksioznosti i/ili depresivnosti. Može se javiti i nakon duže pauze u

toku koje je dete bilo bolesno ili je bilo na odmoru. Obično je povezana sa separacionom anksioznosti, socijalnom anksioznosti, generalizovanom anksioznosti ili depresijom. Može se pojaviti ako u porodici postoje stresni događaji poput razvoda, bolesti ili povrede jednog ili oba roditelja, smrti bliske osobe ili ako dođe do preseljenja i promene škole.

Deca odbijaju da idu u školi jer odlazak u školu provocira neprijatna osećanja koje dete želi da izbegne. Mlađa deca obično žele da ostanu kod kuće kako bi bila sa roditeljima i izbegla neprijatne situacije u školi, dok je kod starije dece izostajanje iz škole motivisano time da se izbegne neprijatna situacija poput zadirkivanja (a i vršnjačkog nasilja) od strane druge dece, kritikovanja od strane nastavnika, izbegavanja situacija gde može osetiti stid i doživeti neuspeh…

Simptomi školske fobije su obično otvoreno odbijanje  deteta da ide u školu u vidu ispoljavanja besa, plakanja, odbijanja ulaska u automobil pri odlasku u školu, odbijanja ulaska u školu, ali simptomi mogu biti suptilniji poput žalbi na bolove u stomaku, bolove glave, bolove u mišićima, mučninu, dijareju, povraćanje, ubrzan rad srca, bolove u grudima, traženje da se vrati kući iz škole, odugovlačenja odlaska, teškoće da ujutro ustane iz kreveta, “razboljevanje” onda kada je kontrolni ili odgovaranje,  traženje da uči kod kuće, izbegavanje druženja sa vršnjacima. Simptomi nestaju kada se dete vrati iz škole ili kada roditelj odluči da dete ostane kod kuće i ne ode u školu. Što dete više izostaje iz škole to će mu biti teže da se vrati i prevažiđe ovaj problem. Zato je potrebno da roditelji budu svesni problema koje ima njihovo dete i da preduzmu korake u rešavanju

Kako pomoći detetu?

Ako se Vaše dete žali na bolove u telu, mučninu, dijareju i slično, potrebno je konsultovati dečijeg pedijatra. Nakon što pedijatar utvrdi da su simptomi psihološke prirode, potrebno je potražiti pomoć psihologa ili psihoterapeuta. Tretman školske fobije obuhvata rad tima koji čini učitelj/nastavnik, porodica, školski psiholog/pedagog i stručnjak izvan ustanove koji radi sa detetom i porodicom. U nekim slučajevima potrebno je konsultovati i dečijeg psihijatra ako su simptomi veoma izraženi i ako dete preti da će povrediti sebe.

Prevazilaženje školske fobije nije lako. Biće perioda kada će se dete bolje osećati i napredovati ali će biti perioda kada će se moža nakon raspusta, izostanka zbog bolesti, “vratiti na staro”. Razgovarajte sa detetom o njegovim osećanjima i brigama. Pružite svom detetu  puno podrške i razumevanja.

Чланак Školska fobija – Kako pomoći detetu da prevaziđe fobiju od škole се појављује прво на Psihocentrala.

Чланак Intervju o Prazničnoj depresiji sa dr Petar Vojvodić i B. Saljic Milenkovic се појављује прво на Psihocentrala.

Šta je selektivni mutizam

Selektivni mutizam predstavlja anksiozni poremećaj koji se karakteriše nemogućnošću deteta da efikasno komunicira ili uopšte govori samo u određenim socijalnim situacijama, najčešće školi. S druge strane, dete je sposobno da govori i adekvatno komunicira u situacijima u kojima se oseća sigurno i opušteno.

U osnovi ovog poremećaja nalazi se intenzivni strah u vezi samog govora ili socijalnih situacija u kojima je očekivano govoriti. Pored izostanka govora, osobe sa selektivnim mutizmom najčešće pokazuju i:

• stidljivost,
• teškoće u neverbalnoj komunikaciji, pre svega u održavanju kontakta očima,
• izostanak reakcije na smeh drugih ili pak neprestano smejanje,
• teškoće u ispoljavanju osećanja,
• prisustvo veće zabrinutosti od očekivane za dati uzrast,
• preteranu osetljivost na buku ili gužvu.

Kako se ispoljava

Selektivni mutizam najčešće se javlja zajedno sa socijalnom anksioznošću ili socijalnom fobijom, te je najčešće praćen izrazitom stidljivošću, strahom od ismejavanja u socijalnim situacijama, povlačanjem ili socijalnom izolacijom, ali i repetitivnim radnjama, negativizmom, napadima besa ili oportunističkim ponašanjem.

Može se ispoljavati na različite načine- od lakšeg oblika kada se neefikasna komunikacija javlja samo pred određenim osobama, preko mogućnosti govora samo ukoliko se u okruženju nalaze bliske osobe, pa do težeg oblika poremećaja, kada postoji potpuna nemogućnost govora u socijalnim situacijama sa bilo kim.

Dete sa selektivnim mutizmom ne započinje razgovor i ne odgovara na postavljena pitanja prilikom susreta sa drugima. Izostanak govora može se javiti kako sa drugom decom, tako i sa odraslima, čak i sa rođacima. Međutim, ovaj poremećaj najčešće se javlja u školi, kada dete nije u stanju da govori na času ili u grupi vršnjaka.

Kako i kada se dijagnostikuje

Selektivni mutizam najčešćće se dijagnostikuje između treće i osme godine, a obično se javlja pre pete godine. Međutim, poremećaj postaje očigledan kod deteta uglavnom tek nakon poslaska u školu, kada prosto dolazi do većeg broja kontakta sa okolinom i povišene potrebe za govorom uopšteno. Nije retka pojava da se selektivni mutizam javlja kao trenutno kratkoročno stanje kod dece kojoj je potrebno više vremena za prilagođavanje u za njih novom okruženju, te se obično savetuju roditeljima da potraže stručnu pomoć ako je nemogućnost govora pristuna duže od mesec dana.ž

Selektivni mutizam ili stidljivost?

Selektivni mutizam se često poistovećuje sa stidljivošću, ali postoje značajne razlike između njih, od kojih su najvažnije navedene u tabeli ispod.

Takođe, važno je razlikovati selektivni mutizam od govornih poremećaja i neurorazvojenih poremećaja. Za razliku od govornih poremećaja kao što su mucanje ili dislalija, ili poremećaja iz autističnog spektra i mentalne zaostalnosti, selektivni mutizam javlja se samo u određenim situacijama, dok je u preostalim mogućnost govora razvijena u skladu sa detetovim uzrastom, a komunikacija efikasna.

Mada nije mali broj dece kod kojih selektivni mutizam sponatno prolazi nakon nekog vremena, traženje stručne pomoći smatra se neophodnim. Ukoliko se problem selektivnog mutizma zanemari, vodi značajnim problemima u socijalnoj sferi funkcionisanja, budući da redukuje obim socijalnih kontakata, neretko vodeći i povlačenju do nivoa socijalne izolacija u starijem dobu. Takođe, ukoliko je problem vezan za školski kontekst, može voditi lošem postignuću i problemima u učenju.

Zašto se selektivni mutizam javlja?

Tačan uzrok selektivnog mutizma nepoznat je, a kao najčešći problem koji vodi pojavi selektivnog mutizma navodi se visok nivo anksioznosti. Dete može imati genetskih predispozicija ka anksioznosti, te od najranijih dana pokazivati upadljivu stidljivost, separacionu anksioznost, često plakati i imati napade besa, probleme sa spavanjem. Takođe, anksioznost može poticati i od stidljivosti, kojoj dete može biti sklono, nevezano od potencijalne genetske komponente.

Poremećaj senzornog procesiranja takođe je prisutan kod neke dece sa selektivnim mutizmom, budući da se teškoće u modeliranju senzornih informacija mogu odraziti na emocionalne reakcije i dovesti do pogrešnih interpretacija socijalnih gestova i zbivanja u okolini.

Izvesne poteškoće u govoru i jeziku, ili problemi u učenju takođe mogu dovesti do selektivnog mutizma, budući da su ovakve teškoće povezane sa pojavom značajnog nivoa anksioznosti.

U dosadašnjim studijama nije utvrđena povezanost javljanja selektivnog mutizma sa zlostavljanjem, zanemarivanjem ili traumatičnim iskustvima u detinjstvu.

Kako pomoći detetu koje ima selektivni mutizam?

Pre svega, roditelji koji posumnjaju da njihovo dete ima selektivni mutizam ne treba da vrše pritisak na dete i očekivati od njega da što pre počne da govori, pokušati da razumeju detetovu uplašenost i nemogućnost da govori i jasno pokazivati svojim postupcima da su tu da mu pomognu. Takođe, važno je da cene svaki detetov pokušaj i svaki uspeh koji pri tome postigne u uspostavljanju efikasne komunikacije, podržavajući ga i uvažavajući teškoće koje ima.

Kognitivno bihejvioralna terapija i REBT dala je do sada najbolje rezultate u radu sa decom koja imaju selektivnni mutizam. Naročito se ističu različite bihejvioralne tehnike kojima se dete postepeno uvodi u socijalnu sredinu i izlaže situacijama povodom kojih oseća visok nivo anksioznosti i kojima se uči različitim vežbama i strategijama koje će mu pomoći u kontroli anksioznosti.

Чланак Selektivni mutizam се појављује прво на Psihocentrala.

OTVARANJE NOVE PSIHOTERAPIJSKE GRUPE

PSIHODRAMSKA TERAPIJSKA GRUPA VRŠI PRIJEM NOVIH ČLANOVA

Psihodrama je vid grupne psihoterapije kojom se ispituju i rešavaju problemi i pitanja, podstiče učenje i razvoj novih veština pomoću “iskustvenih” metoda, odigravanjem scena unutar sigurnog prostora terapijske grupe. To je psihoterapija u kojoj terapeut kaže “Nemoj da pričaš o tome, pokaži mi”. Psihodrama ne zahteva da imate glumački talenat, niti da “znate da glumite”, niti je bitno da imate prethodno iskustvo u psihoterapiji.

Drugim rečima, psihodramu možete izabrati ako želite da radite na sebi, na odnosima sa drugima, na ličnoj slobodi, razvoju spontanosti i kreativnosti.

Voditelji grupe:

Spec dr med Vuk Vuković, specijalista psihijatrije i dr med Aleksandra Mitrović psihodramski terapeuti u edukaciji

Dinamika rada:

Grupa će se održavati jednom sedmično u prostoru u širem centru Beograda.

Cena termina je 10 eura po učesniku.

Prijava učesnika otvorena je do 18.02.2019. na psihodrama.lituus@gmail.com ili putem telefona 063272550. Pre ulaska u grupu potrebno je zakazati individualni razgovor.

Чланак Grupna psihoterapija – Psihodrama се појављује прво на Psihocentrala.

Jedan od najvećih problema sa kojim se učitelji i nastavnici susreću jeste kako da umire đake kada postanu previše bučni. Ovo posebno predstavlja problem novim nastavnicima. Predstavljamo vam nekoliko strategija koje će vam pomoći da umirite glasnu učionicu i uspostavite kontrolu.

Ove strategije možete koristiti bilo da je reč o celom odeljenju koje remeti čas ili o pojedincu. Neke od strategija su adekvatnije za starije, a neke za mlađe učenike. Pre sprovođenja strategija 1, 3 i 4 potrebno je dati instrukcije učenicima šta se od njih očekuje i koja je svrha vašeg postupka.

1. Znak za umirenje – neverbalni i zvučni

Neverbalni – Podizanje ruke: Informisati učenike da kada stanete na sredinu učionice i podignete ruku treba da se umire i prestanu sa pričom. Za umirenje imaju 5 sekundi. Ko se ne umiri u datom roku sprovešće se adekvatne posledice (dodatni zadaci, ostajanje u učionici za vreme odmora…)

Zvučni – Umesto podizanja ruke, dogovoriti se o zvučnom signalu koji će biti znak za umirenje (npr: instrument, zvečka, zvono…)

2. Davanje napismenog upozorenja

Kada uđete na čas ili ukoliko tokom časa dođe do priče u odeljenju i nepoštovanja časa i nastavnika zapišite sledeće na tabli, bez ikakvog signaliziranja i rasprave.

„Ukoliko nastavite da pričate tokom časa, ja ću vama oduzeti vreme od vaše pauze. Dok završim sa pisanjem ovoga na tabli treba da se umirite. Ko god bude i dalje pričao biće zadržan 5 min nakon časa.“

Na ovaj način im skrećete pažnju i navodite da se umire bez povisivanja tona, raspavljanja i trošenja dodatne energije. Pokazano je da tehnika funkcioniše u 100% slučajeva.

3. Korišćenje tajmera

Ukoliko postoji tajmer na vidnom mestu, dati učenicima znak da imaju vremena da se umire dok tajmer ne dođe do 0. Informisati ih o posledicama ukoliko se ne umire za vreme dogovorenog perioda.

4. Odbrojavanje unazad od 4

Glasno odbrojavati od 4 do 0. Informisati učenike da je potrebno da se umire, sednu na svoje mesto i prestanu sa pričom dok ne signete do 0. Infomisati ih o adekvatnim posleicama po one koji ne budu na svom mestu i ne prestanu sa pričom kada dođete do

5. Zahvaljivanje individualno učenicima koji slušaju

Na ovaj način se ukazuje na poželjno, adekvatno ponašanje na času. Ovi učenici će služiti kao model poželjnog ponašanja. Takođe, više se akcenat stavlja na pozitivna, a ne samo na negativna ponašanja.

6. Da ustanu, protegnu se i onda počnu sa radom

Ova strategija je posebno korisna u radu sa mlađim odeljenjima i kada u razredu postoje učenici sa hiperaktivnim ponašanjem. Potrebno im je dati priliku da isprazne deo energije. Reći im: “Hajde svi zajedno da se protegnemo (čučnemo, skočimo). I sada nastavljamo sa radom.”

7. Da prošeta sa određenim ciljem

Kada učenik počne da remeti rad na času, bez rasprave, poslati ga da prošeta sa određenim ciljem (da ode po marker, da ode po papire…). Nekada je dovoljno dati učeniku 2-3 minuta da se smiri i da ne ometa ostatak razreda.

8. Dodirivanje po ramenu učenika koji priča dok započinjete da pričate

Na ovaj način se učeniku skreće pažnja bez ulaženja u raspravu. Nekada je dovoljno da samo postoji drugi stimulus koji bi pažnju učenika usmerio na zadatak.

• Možete dodirnuti učenika po ramenu ili samo prstom kucnuti svesku čime mu skrećete pažnju na zadatak.
• Autoritativna pozicija, stajanje iza učenika, takođe ima značajnu ulogu.

9. Ugasiti svetla

Ovo je takođe vid skretanja pažnje bez povisivanja tona. Ugasite svetlo na 2 sekunde dok se razgovor ne utiša. Onda, kada ste zadobili njihovu pažnju, nastavite sa radom.

10. Ignorisati određena ponašanja

Ukoliko se učenik našali, što izazove žamor u odeljenju, nasmejati se, i krenuti dalje.

Nekada je bolje ne pridavati značaj svakom pokušaju narušavanja reda u razredu. Deca ne odmere svaki put adekvatno stepen narušavanja reda na času, te nije potrebno uvek pridavati pažnju svakom postupku kao namernom postupku uznemiravanja časa. Na ovaj način proces umirivanja odeljenja se znatno skraćuje.

Činjenica je da ćete povremeno gubiti kontrolu na času. Takođe, zapamtite, da ne postoji magičan način da usmerite pažnju svih učenika u isto vreme. Nemojte se frustrirati oko ovoga. Stalna potreba za usmeravanjem fokusa učenika na rad na času je sastavni deo posla nastavnika i učitelja. Udahnite duboko, nasmejte se i nastavite da ohrabrujete svoje učenike.

Чланак Strategije za umirivanje učionice се појављује прво на Psihocentrala.

Adolescencija je stadijum razvoja koji dolazi posle detinjstva, a pre odraslog doba. To je period između 11. i  20. godine (ili čak do 25. godine života). Ne postoji određeni događaj koji označava početak adolescencije, već se taj prelazak iz detinjstva u adolescenciju sastoji iz niza promena (kognitivne, emocionalne, biološke i socijalne).  Ove promene su univerzalne za sve adolescente, ali vreme kada se one odvijaju nisu iste za svakog adolescenta.

Promene u adolescenciji

Promene koje se dešavaju u adolescenciji su: fizičke, kognitivne, emocionalne, socijalne i promene ponašanja.

1. Fizičke promene ili pubertet, kako se još nazivaju, su period burnih bioloških promena i one predstavljaju očigledan znak da je došlo do početka adolescencije. Dolazi do porasta telesne težine i visine, razvijaju se primarne i sekundarne seksualne odlike. Dakle, dolazi do promena koje omogućavaju da adolescent postane sposoban za reprodukciju.
2. Kognitivne promene obuhvataju promenu mišljenja od konkretnog ka apstraktnom, što adolescentima omogućava da misle na drugačiji način (mišljenje je multidimenzionalno, stvari češće shvataju kao realtivne, misle hipotetički, razmišljaju o apstraktnim idejama, misle o samom mišljenju – o procesu mišljenja).
3. Emocionalne promene se ogledaju u izmenjenom doživljavanju sebe (složenije i apstraktnije) i sposobnosti da adolescent funkcioniše nezavisno. Dakle, adolescent ima zadatak da uspostavi identitet (uspostavljanje svesnosti o tome ko je i kuda ide) i autonomiju (nezavisnost). Adolescenti takođe doživljavaju i ispoljavaju brze promene raspoloženja (emocionalna nestabilnost) koje su posladica uzburkanih hormona i svih promena koje se dešavaju u adolescenciji, a koje na njih deluju uznemirujuće.
4. Socijalne promene uključuju sve veći značaj vršnjaka u odnosu na roditelje. Adolescenti počinju više vremena da provode sa vršnjacima, udružuju se u vršnjačke grupe. Zbog svih promena koje se dešavaju u adolescenciji, vršnjaci počinju da imaju mnogo veću uticaj nego roditelji, pa se dešava da se pojedini adolescenti zbog pritiska vršnjaka ponašaju na socijalno neprihvatljiv način.
5. Promene ponašanja tj. pojava rizičnih oblika ponašanja predstavlja normalan deo adolescencije i takva ponašanja im pomažu da izgrade svoj identitet, isprobavaju sposobnosti donošenja odluka, razviju realnu procenu sebe, steknu prihvatanje i poštovanje vršnjaka. Kod nekih adolescenata rizično ponašanje prevazilazi okvire uobičajenog ekperimentisanja i potrebno je obratiti dodatnu pažnju kada se ono pojavi rano (već sa 8-9 godina), kada se dešava stalno, kada se odvija u socijalnom kontekstu sa vršnjacima kroz iste aktivnosti. Zato je potrebno usmeravati adolescente kako bi naučili da kanališu svoju potrebu za rizičnim ponašanjem i usvoje konstruktivnije oblike ponašanja.

Stadijumi adolescentnog razvoja

Rana adolescencija (12 – 14 godina)

Rana adolescencija karakteriše se brzim fizičkim promenama, zabrinutošću za svoje telo i poređenje svog tela sa tuđim. Javlja se stidljivost i potreba za privatnošću. Interesuju se za seksualne odnose. Sve više se druže sa vršnjacima i veoma im je važno da budu uklopljeni u vršnjačku grupu. Prijateljstva postaju sve bliskija i žele da međusobno liče po ponašanju i izgledu. Često se ne slažu sa roditeljima, često ne obraćaju pažnju na njih i grubi su prema njima. U ovom stadijumu adolescenti misle da im se ništa loše ne može desiti i ulaze u rizična ponašanja (eksperimentisanje sa pušenjem, supstancama, seksom…). Brzo planu, pobesne, postanu anksiozni, počnu da se smeju. U ovom periodu se javljaju posebni talenti (umetnički, naučni…), a nekada i nerealna interesovanja za budućnost.

Srednja adolescencija (15 – 17 godina)

U ovom stadijumu nema velikih fizičkih promena, jer se većina već odigrala. Adolescenti su i dalje veoma okupirani svojim izgledom i misle da i drugi „samo njih gledaju“ (zamišljena publika). Dosta vremena provode u telesnom vežbanju, šminkanju, oblačenju. Izuzetno su zainteresovani za seksualne aktivnosti. Sukobi sa roditeljima su sve veći. Adolescenti se povlače od roditeljia kako bi postigli nezavisnost. Postizanje nezavisnosti pokušavaju da dostignu i kroz npr. neuredno oblačenje, neurednu sobu, loše ponašanje… I dalje veruju da im se ništa loše ne može desiti i ulaze u rizična ponašanja. Eksperimentisanje sa pušenjem, supstancama, seksualnim aktivnostima se povećava. Vršnjaci su im izuzetno važni (prijatelji su im „sve“) i gubitak prijateljstva može dovesti do depresije. Povećava se sposobnost kontrole impulsa i rešavanje konflikata. Počinju da razmišljaju o budućim zanimanjima.

Kasna adolescencija (18 – 21 godina)

U ovom stadijumu adolescent ima veću emocionalnu stabilnost, psihološki je razvijen i fizički razvoj je skoro gotov (visina se može još neko vreme razvijati kod dečaka). Mnogo manje brinu o sopstvenom telu. Imaju jasan seksualni identitet, okrenuti su ka vezama. U ovom stadijumu adolescenti se obično vraćaju roditeljima i porodici i shvataju da im roditelji mogu biti najbolji prijatelji. Slušaju savete roditelja i traže njihovo mišljenje. Vršnjaci im nisu toliko važni, već su im važni prijatelji koje smatraju dobrim i bliskim prijateljima. Shvataju smrtnost, manje ulaze u rizična ponašanja i planiraju budućnost. Imaju mnogo više kapaciteta da na prigodan način izraze svoja osećanja. Veoma su umereni na budućnost i razmišljaju o karijeri.

Većina adolescenata će dobro savladati sve prepreke koje nosi ovaj period, ali su neki adolescenti pod rizikom da razviju određene probleme poput poremećaja ishrane, problema sa alkoholom, drogama, depresije ili suicidalnosti, nasilnog ponašanja, anksioznosti, poremećaja spavanja i rizičnih seksualnih odnosa.

Ako se kod adolescenta pojave sledeći simptomi potrebno je uključiti lekara i/ili psihologa, psihijatra: ekstremne varijacije u telesnoj težniji ili rigorozne dijete, problem sa spavanjem, povlačenje od drugih ljudi, gubitak interesovanja za aktivnosti u kojima je pre uživao, znaci zloupotrebe alkohola i droga, pretnje da će izvršiti samoubistvo, nasilno i agresivno ponašanje, izostanak menstruacije.

Adolescencija je izazovan period koji nosi sa sobom mnogo teškoća ali i mnogo prilika za razvoj. Adolescent treba da pronađe odgovore na pitanja ko je on i kakva je njegova budućnost, i većina konflikata koji se javljaju, naročito oni u porodici, jako su korisni jer omogućavaju da adolescent razvije samostalnost.  Dakle, adolescenti imaju zadatke da formiraju jasan identitet, odvoje se od porodice, ostvare komunikaciju sa vršnjacima, pripreme se za formiranje sopstvene porodice i razviju vidljiv socijalni i lični identitet koji će omogućiti ispoljavanje ličnih karakteristika na socijalno prihvatljiv način.

Чланак Adolescencija се појављује прво на Psihocentrala.

Adolescencija je period burnih promena u toku kojeg mladi moraju da završe proces individuacije, uspostave samopouzdanje, postanu nezavisni od roditelja i donesu odluke o budućnosti. Većina adolescenata dobro savlada sve teškoće, ali određen broj ne uspeva.

U toku perioda adolescencije, adolescenti prolaze kroz različite krize psihičkog i socijalnog funkcionisanja i ponašanja i te krize se smatraju normalnim pojavama u ovom dobu, jer predstavljaju odraz promene okolnosti i pokušaja prilagođavanja na te okolnosti. Ali kada kriza po intenziteutu i trajanju premaši očekivano to može predstavljati znak patologije.

Neki autori smatraju da je adolescentna kriza  “sve ono što se događa u adolescenciji pa podignuto na kub”.

Najčešće manifestacije adolescentne krize su:

• povišena napetost, anksioznost
• problem sa snom
• preokupiranost svojim telom, zabrinutost za svoje telo i zdravlje
• drastične promene u raspoloženju (od hipomanije do depresivnosti)
• prkos, buntovno ponašanje posebno prema odraslima i njihovim stavovima, idejama, ograničenjima…
• gubitak motivacije
• slaba pažnja i koncentracija
• burne reakcije na neuspeh…
• povremeni nastupi nasilnog i agresivnog ponašanja
• sporadično delikventno ponašanje
• povremena zloupotreba alkohola i psihoaktivnih supstanci (PAS)
• naglo i neobjašnjivo odustajanje od aktivnosti koje je adolescent voleo da radi (sportske aktivnosti, različiti hobiji…)
• preterano slušanje muzike, igranje igrica, boravak na društvneim mrežama…
• preterana vezanost i odanost grupi vršnjaka koja je možda i problematična.

Smatra se da svaki peti adolescent ima prolazne problem mentalnog zdravlja, a svaki deseti ima probleme koji mu onemogućavaju da dobro funkcioniše u školi, sa vršnjacima, u porodici tj. ima simptome koji ga onesposobljavaju u pravilnom obrazovnom, socijalnom ili emocionalnom razvoju.

U više od 90% slučajeva, depresija ili zloupotreba PAS je uzročnik smrti mladih. Zato je važno da se na vreme prepoznaju znaci koji ukazuju na problem mentalnog zdravlja. Ti znaci nekada mogu biti jasni, a nekada su  prikriveni.

Jasni, otvoreni znaci problema mentalnog zdravlja su:

• žalba adolescenata na prisutnost osećanja straha, tuge, očaja, brige…
• žalba na probleme sa koncentracijom i učenjem
• agresivno ponašanje, samopovređivanje  ili povređivanje drugih

Prikriveni,  maskirani znaci problema mentalnog zdravlja su:

• nejasni bolovi, premor, senzacije za koje ne postoje dokazi u izvršenim medicinskim ispitivanjima
• problem sa snom
• problem sa apetitom
• gubitak telesne težine
• drhtavica, tremor ruku
• preznojavanje
• glavobolje
• bolovi u grudima i stomaku
• probadanje u očima
• bezvoljnost i gubitak interesovanja za školu, sport, druženja…
• osamljivanje i preterano provođenje vremena za kompujterom, preterano slušanje muzike…

Drugi znaci koji ukazuju na probeme mentalnog zdravlja:

• znaci koji ukazuju na nedovoljnu brigu o zdravlju (nespavanje, rizično ponašanje u saobraćaju, tetoviranje, pirsing, neadekvatna zdravstvena nega…)
• rizična ponašanja (zloupotreba PAS, rizični seksualni odnosi, nasilno ponašanje, nošenje i dostupnost oružja…)

Чланак Adolescentna kriza се појављује прво на Psihocentrala.

Psihodrama je terapijski metod koji kroz dramske tehnike i igranje uloga nudi kreativan, aktivan način da istražimo svoje živote, misli, odnose, emocije. Psihodrama nam daje šansu da ponovo naučimo ono što smo zaboravili, da se suočimo sa osećanjima koja smo zapustili. Pomoću psihodrame negujemo i razvijamo svoje emocionalno i interpersonalno. Drugim rečima, ciljevi psihodrame su novi uvidi, rešavanje problema i vežbanje novih veština i ponašanja

Koje su prednosti psihodrame?

Psihodrama otvara put snažnim iskustvima. Ona je aktivna, odigrava se “ovde i sada”, i predstavlja osnažujuću alternativu tradicionalnim terapijama razgovorom. U psihodrami je istovremeno moguće improvizati, ispoljiti kreativnost i humor, smejati se, ali i dotaći duboke i bolne teme i iskreno plakati.

Koji se poremećaji mogu lečiti sa psihodramom?

Opseg indikacija za primenu psihodrame je širok, uključuje:

• Anksiozne poremećaje
• Poremećaje ishrane
• Traumu
• Bolesti zavisnosti
• Probleme sa vezivanjem i dr.

Psihodramu je razvio dr Jakob Moreno, austrougarski psihijatar paralelno sa razvojem Frojdove psihoanalize u Beču početkom 20. veka. Psihodrama je pre svega grupna terapija, ali se može primeniti i individualno.  U teorijskom smislu, psihodrama se temelji na Morenovom konceptu “spontanosti-kreativnosti”. Naime, Moreno je smatrao da osoba najbolje reaguje u neočekivanim situacijama kada je kreativna, tj. kada reaguje kroz spontanost, kroz spremnost da improvizuje. Zato je smarao da podsticanje osobe da problemu pristupa kreativno, spontanim reakcijama, osobi omogućuje da u svom životu otkrije nova rešenja i nove uloge.

Tehnika

U psihodrami se koristimo raznim specifičnim dramskim tehnikama poput zamene uloga – koja nam omogućava da preuzmemo tuđi indentitet, da vidimo svet kroz oči onog drugog¸ poput ”miroringa” – koji nam omogućava da vidimo jednu scenu iz druge perspektive.

Jedna seansa psihodrame najčešće traje oko 2,5 sata i na njoj se može odigrati više scena. U jednoj sceni, jedan od članova grupe postaje “protagonista” i fokusira se na svoj problem koji odigrava uz pomoć terapeuta.  Psihodramom najbolje diriguje osoba koja je obučena u tom metodu, koja se naziva psihodramskim “direktorom ili režiserom”. “Scenom” se naziva deo prostora u kome se odvija terapija, koji je predviđen isključivo za izvođenje psihodrame.

Na sceni se mogu odigrati na primer, sećanja na određeni događaj iz prošlosti, nedovršene situacije, snovi, fantazije. Može se vršiti priprema za neugodni događaj koji iščekujemo u budućnosti ili se jednostavno mogu prikazati aspekti osobe (npr. lenja/vredna uloga, uloga “onog koji beži od problema” itd.). Dakle, scene ili predstavljaju približan prikaz realnih situacija ili su prikaz unutrašnjih mentalnih procesa na sceni.

U grupnom okruženju, ostali učesnici tokom scene jednog protagoniste igraju uloge važnih osoba ili posmatraju – publika, čime pružaju podršku i omogućavaju da unutrašnji stavovi i pitanja izađu na videlo. Učesnici zatim imaju mogućnost da procene svoje ponašanje, da se osvrnu na to kako se “situacija”odigrava u sadašnjosti i da dublje shvate određene okolnosti ili stanja u svom životu. Pored benefita za izabranog klijenta, “sporedni benefiti” mogu se akumulirati u drugim članovima grupe dok oni stvaraju relevantne veze i uvide u svojim životima iz jedne psihodrame u drugu.

Pored usko dramskih tehnika, psihodrama se zasniva i na opštim principima funkcionisanja grupne terapije.

Zaključak

Možemo reći da nam psihodrama pomaže da

• Poboljšamo interpersonalne i veštine komunikacije
• Prevaziđemo gubitke i žalovanje
• Povratimo samopouzdanje i osećaj blagostanja
• Ojačamo životne veštine
• Izrazimo osećanja u bezbednoj, podržavajućoj sredini
• Eksperimentišemo sa novim načinima razmišljanja i ponašanja

Lituus

Чланак Šta je psihodrama i zašto je istovremeno zabavna i potresna? се појављује прво на Psihocentrala.

Iako interesovanje za uticaj psihičkog stanja i psihičkih procesa na zdravstveno stanje, nastanak i tok bolesti postoji odavno, tek osamdesetih godina prošlog veka nastaje i oblikuje se grana psihologije pod nazivom zdravstvena psihologija.

Sve veća svest o tome da su mnogi zdravstveni problemi i telesne bolesti povezani sa ponašanjem, emocijama, motivacijom i životnim stilom stvorili su potrebu za uključivanjem psihologije u probleme osnovnih područija zdravstvene prakse, a zdravstvena psihologija najčešće se definiše kao skup doprinosa psihologije razvijanju i održavanju zdravlja, prevenciji i tretmanu bolesti i identifikaciji etioloških i dijagnostičkih korelata bolesti. Uključivanje psihologije u prevenciju, dijagnostiku, terapiju i rehabilitaciju od velikog je značaja, budući da omogućava celovit pristup obolelom, koji se zasniva na danas opšte prihvaćenom biopsihosocijalnom modelu zdravlja i bolesti.

Primena psiholoških znanja, metoda i postupaka u zdravstvu postiže se kroz udeo psihologa u svakodnevnom radu u zdravstvenoj praksi i zajedničkoj saradnji psihologa i zdravstvenih radnika u rešavanju problema u okviru zdravstvene prakse, interdisciplinarnim istraživanjima onih problema koji zadiru u psihologiju i medicinu i učešću u edukaciji zdravstvenih radnika na poljima gde je psihologija od pomoći.

Nastavak teksta biće posvećen temi uticaja psiholoških činalaca na nastanak, razvoj i tok somatskih bolesti, što će biti prikazano na primeru jedne od bolesti organa za varanje.

Gastrointestinalne bolesti (Bolesti organa za varenje)

Sistem organa za varenje odgovoran je za obradu hrane koju unosimo i njeno pretvaranje u korisne hranljive materije. Pojednostavljeno i u najkraćim crtama, sistem funkcioniše tako što rastavlja hranu na razne hranljive materije zahvaljujući raznim hemijskim supstancama i tečnostima koje luče organi ovog sistema. Ove hranljive materije potom se apsorbuju u krvotok, preko koga se prenose do različitih delova tela. Do problema može doći u bilo kojoj fazi ovako dugog i složenog procesa, a najčešće pogođeni delovi jesu želudac i crevni sistem.

Bolesti organa za varenje se po tome da li su jasno lokalizovani mogu podeliti u dve grupe: strukturalne i funkcionalne. Kod strukturalnih poremećaja, kao što su Kronova bolest ili čir, moguće je jasno identifikovati mesto lezije ili biohemijski proces koji je poremećen. S druge strane, kod tzv. funkcionalnih poremećaja, ne postoji jasno utvrđena biološka ili strukturalna osnova. Najčešći funkcionalni poremećaj jeste sindrom nemirnih creva.

U novije vreme, u skladu sa biopsihosocijalnim modelom, obe grupe poremećaja posmatraju se kroz interakciju bioloških, psiholoških, imunoloških, infektivnih i bihejvioralnih faktora, a ovaj teskt biće posvećen jednom od najčešćih problema- čiru na dvanaestopalačnom crevu.

Čir na dvanaestopalačnom crevu (ulcus duodenum)

Čir na dvanaestopalačnom crevu manifestuje se kao defekt sluzokože. Usled smanjenog protoka krvi i pojačanog lučenja hlorovodonične kiseline dolazi do nagrizanja sluzokože i stvaranja rane. Ovakvo nagrizanje sluzokože manifestuje se pre svega u vidu intenzivnog bola, najčešće u vidu oštrog probadanja ili pečenja nekoliko sati nakon uzimanja hrane ili u toku noći. Pored toga, osoba često oseća mučninu ili gađenje, a može doći i do povraćanja. Čir na dvanaestopalačnom crevu najčešće je hronično oboljenje, a bolne epizode ovog poremećaja kod većine osoba traju desetak dana.

Otkriće Helikobakterije pilori 70-tih godina dovelo je do procvata i duge popularnosti teorija po kojoj je ova bakterija dominantno ili isključivo odgovorna za nastanak čira. Međutim, teorija po kojoj je Helikobakterija pilori glavni faktor pri nastanku čira suočila se sa brojnim poteškoćama-  uspešno tretiranje Helikobakterije antibioticima nije dovelo do smanjenja prevalence bolesti, kod velikog broja ljudi koji poseduju Helikobakteriju uopšte ni ne dolazi do pojave čira, a kod između 5% i 20% osoba koje imaju čir nije moguće utvrditi prisustvo bilo Helikobakterije bilo ikakvog drugog organskog faktora.

Psihosomatska teorija

Neuspeh teorije o isključivom bakteriološkom uzroku čira doveo je do procvata stanovišta po kome je stres najodgovorniji za nastanak ove bolesti. U više navrata potvrđena je veza između životnih stresora i nastanka čira, kao i njihovo negativno dejstvo na prognozu ovog poremećaja. Pored nesumnjivog uticaja izuzetno stresogenih događaja kao što su velike prirodne katastrofe, pronađena je veza između nastanka čira i njegovog ponovnog javljanja i stresogenih događaja kao što su gubitak drage osobe, različiti porodični problemi, nezadovoljstvo poslom ili njegov gubitak. Takođe, u više navrata potvrđen je negativan uticaj anksioznosti ili depresije, koji mogu predstavljati psihološku reakciju na stresor, na sistem organa za varenje. Pored toga, stres utiče i na pojavu rizičnog i štetnog ponašanja, kao što su pušenje ili konzumiranje alkohola.

Moglo bi se reći da je psihosomatska teorija dočekana sa širokim odobravanjem pre svega usled utiska da nudi jasan model mehanizma nastanka čira. Naime, pretpostavlja se da je želudačna kiselina glavni uzrok nastanka čira na dvanaestopalačnom crevu, a postoje nalazi koji jasno pokazuju da stres, anksioznost i depresija dovode do njenog pojačanog lučenja.

U prilog psihosomatske teorije govori i često navođeno istraživanje u kome je utvrđeno 7 faktora koji značajno doprinose nastanku i povratku čira, a među kojima se nalaze i psihološki činioci: 1. pušenje, 2. način nošenja sa stresnim situacijama, 3. prisustvo Helikobakterije pilori, 4. brzina jedenja, 5. udruženost tendencija ka impulsivnošću, anksioznosti i povlačenju iz socijalne sredine, 6. držanje dijeta i 7. uticaj svakodnevnih stresora. U kontekstu važnosti psiholoških činilaca kod kod ove bolesti posebnu pažnju izaziva istraživanje u kome su se poredile osobe koje imaju čir i osobe koje imaju nefrolitijazu ili kamen u žuči. Obe grupe ispitanika imale su istoriju izloženosti višestrukim stresorima, ali su osobe koje imaju čir negativnije opažale ove događaje. Takođe, pokazalo se da su ove osobe više sklone hipohondriji, pesimizmu i zavisnosti od drugih ljudi.

Uopšteno posmatrano, pretpostavlja se da su, pored depresije i anksioznosti, pre svega loše ili neadekvatne strategije za nošenje sa životnim teškoćama, slabije podnošenje frustracije, povlačenje iz socijalne sredine, impulsivnost i zavisnost od drugih psihološki činioci koji imaju najvećeg uticaja na razvoj čira na dvanaestopalačnom crevu, a usled raznih stresogenih događaja. Što se tiče strategija za nošenje sa životnim teškoćama, istraživanja su pokazala da su generalno gledano osobe sa gastrointestinalnim tegobama sklonije korišćenju mehanizama prevladavanja usmerenih na sam problem prilikom susreta sa stresnim životnim događajima. Međutim, iako su pre svega usmereni na pronalaženje alternativnih rešenja i preduzimanje različitih akcija, ovakvi pokušaji često nisu funkcionalni i kreiraju mogućnosti za pojavu anksioznosti ili depresije. Od neadekvatnih strategija za prevladavanje stresa pre svega je pokazan izražen negativan uticaj konzumiranja cigareta ili alkohola.

Potencijalni mehanizam nastanka nebakterijskog čira

Što se tiče mehanizma nastanka nebakterijskog čira na dvanaestopalačnom crevu, pretpostavlja se da stres i anksioznost dovode do sušenja ustiju, redukujući na taj način količinu pljuvačke neophodnu pri žvakanju hrane. Slabije žvakanje hrane usporava put hrane do crevnog sistema i može dovesti do oštećenja protektivnih faktora sluzokože. Samim tim, želudačna kiselina, koja se takođe može lučiti u većoj meri pod dejstvom stresa, lakše nagriza sluzokožu. Takođe, smatra se da tom prilikom dolazi i do uticaja psihoneuroimunoloških i psihoneuroendokrinoloških mehanizama, budući da stres otežava zarastanje rana najverovatnije povećavajući nivo kortikosteroida. Sve više se naglašava uloga centralnog nervnog sistema i određenih neurotransmitera. Što se tiče ostalih psiholoških činilaca, njihova uloga je nedovoljno objašnjena, a najčešće se spominje njihov uticaj na povećano lučenje želudačne kiseline i stimulaciju kortikosteroida.

Чланак Zdravstvena psihologija na delu – primer bolesti organa za varenje се појављује прво на Psihocentrala.

U prethodnom članku o Shema terapiji pisala sam o karakteristikama same terapije. U ovom članku će biti opisani pomenuti koncepti: maladaptivne sheme (koje su raspoređene u 5 shema domena), maladaptivni stilovi prevladavanja i shema modaliteti.

Shema domeni i sheme

Domen I: Odsustvo povezanosti i Odbacivanje

Osobe čije sheme spadaju u ovaj domen nemaju sposobnost da formiraju sigurnu, zadovoljavajuću povezanost sa drugima. Veruju da njihove potrebe za stabilnošću, sigurnošću, ljubavlju, negom i pripadanjem neće biti zadovoljene. Tipične porodice ovih osoba su nestabilne (shema Napuštanje), zlostavljačke (shema Nepoverenje), hladne (shema Emocionalna deprivacija), odbacujuće (shema Defektnost) ili izolovane od ostatka sveta (shema Socijalna izolacija). Mnogi od njih su imali traumatično detinjstvo i kao odrasli imaju tendenciju da idu iz jednog samodestuktivnog odnosa u drugi ili izbegavaju bliske odnose. Sheme koje spadaju u ovaj domen su sheme:

1. Napuštanje/Nestabilnost – Osoba očekuje da će je značajni drugi napustiti jer su emocionalno nepredvidivi. Osobe se plaše da će značajni drugi umreti ili ih ostaviti zbog nekoga koji je bolji.
2. Nepoverenje/Zlostavljanje – Osoba veruje da, ako se drugima pruži prilika, da će je iskoristiti zbog sopstvenih sebičnih potreba. Na primer, osoba misli da će je drugi zlostavljati, povrediti, ponižavati, lagati, varati ili manipulisati.
3. Emocionalna deprivacija – Osoba očekuje da njene želje za emocionalnom konekcijom neće biti adekvatno ispunjene. Razlikuju se tri forme: uskraćivanje nege (odusustvo emocionalnosti i brige), uskraćivanje empatije (odsustvno slušanja i razumevanja), uskraćivanje zaštite (odsusutvo jasnih smernica).
4. Defektnost/ Stid – Osoba veruje da je loša, puna mana, inferiorna, bezvredna i da je niko ne bi voleo ako bi to saznao.
5. Socijalna izolacija/Otuđenost – Osoba ima osećaj da je drugačija od drugih ili da se ne uklapa u ostatak društva izvan porodice. Osobe sa ovom shemom imaju osećaj da ne pripadaju nijednoj grupi.

Domen II: Oštećenje autonomije i Izvođenje

Autonomija predstavlja sposobnost osobe da se odvoji od sopstvene porodice i da funkcioniše nezavisno kao i osobe njenih godina. Osobe čije sheme spadaju u ovaj domen imaju očekivanja od sebe i sveta koja utiču na njihovu sposobnost da odvoje sebe od porodice i da funkcionišu nezavisno. U detinjstvu, roditleji ovih osoba su ih prezaštićivali ili, što je mnogo ređe, nisu uopšte brinuli o njima. Često roditelji ovih osoba potkopavaju njihovo samopouzdanje i ne podstiču ih da uspešno funkcionišu izvan porodice. Posledično, osobe nisu sposobne da formiraju sopstveni identitet, da kreiraju soptveni život, postave životne ciljeve i usavrše svoje veštine. Sheme koje spadaju u ovaj domen su sheme:

1. Zavisnost/Nekompetentnost – Osobe se osećaju nesposobno da obavljaju svakodnevne zadatke bez pomoći drugih (da rešavaju praktične probleme, raspolažu novcem, dobro procenjuju, preuzimaju nove obaveze, donose dobre odluke).
2. Vulnerabilnost na povredu ili bolest – Osoba ima preteran strah da se svakog trenutka može desiti neka katastrofa (zdravstveni problemi, gubitak kontrole, nesreće, prirodne katastrofe, pljačka…) i da neće moći da izađe na kraj sa time.
3. Umreženost/Nerazvijeni Self – Osoba je preterano povezana sa jednom ili više važnih osoba (najčešće sa roditeljima) verujući da jedna od tih osoba ne bi preživala bez podrške druge.
4. Neuspeh – Osoba veruje da će uvek biti neuspešna u svim oblastima (škola, sport, karijera…). Osoba takođe veruje je neinteligentna, netalentovana, neuspešna…

Domen III: Oštećenje granica

Osobe koje imaju sheme iz ovog domena nisu razvile adekvatne unutrašne granice u pogledu reciprociteta i samodiscipline. Mogu imati teškoće u poštovanju prava drugih, saradnji sa drugima, odgovornosti prema drugima  i postizanju dugoročnih ciljeva. Deluju sebično, razmaženo, neodgovorno ili narcistično. Odrasli su u porodicama u kojima je bio prisutan pereterano popustljiv stil vaspitanja. Kada su bili deca od njih se nije tražilo da poštuju pravila koja su važila za sve, da paze na druge ili razviju samokontrolu. Kao odrasli imaju problem da  obuzdaju svoje impulse i odlože gratifikaciju radi nagrade u budućnosti. Sheme koje spadaju u ovaj domen su sheme:

1. Pravo/Grandioznost – Osoba veruje da je superiornija u odnosu na druge i stoga misli da ima pravo na privilegije. Ne ograničavaju je pravila i reciprocitet koji je prisutan u normalnoj socijalnoj interakciji. Insisitiraju da moraju da imaju mogućnost da rade šta god žele bez obzira na druge ljude. Ove osobe su često preterano zahtevne ili dominantne i nedostaje im empatija.
2. Nedovoljna samokontrola – Osobe koje imaju ovu shemu ne mogu ili ne žele da vežbaju samokotolu i frustracionu toleranciju kako bi dostigli lične ciljeve. Ne regulišu izražavanje svojih emocija i impulsa. Blaži oblik ove sheme vidi se u reteranom naglasku na izbegavanju diskomfora. Na primer izbegavaju većinu konflikata ili odgovornosti.

Domen IV: Usmerenost na druge

Osobe koje imaju sheme iz ovog domena stavljaju veliki naglasak na zadovoljavanje potreba drugih, zapostavljajući sopstvene potrebe. To čine kako bi zadobile odobravanje drugih, održavale emocionalnu povezanost ili izbegle osvetu drugih. Kao deca, nisu imale dozvolu da prate svoje sklonosti, a kao odrasli prate želje drugih. U porodici je bilo prisutno uslovno prihvatanje tj. deca su morala da kontolišu, da ne ispoljavaju neke svoje aspekte, kako bi dobili ljubav ili odobravanje. U većini porodica, roditelji više cene sopstvene emocionalne potrebe, nego potrebe dece. Sheme koje spadaju u ovaj domen su sheme:

1. Subjugacija/podređivanje – Kako bi osoba izbegla bes drugih, osvetu ili odbacivanje, ona podređuje sopstvene potrebe ili emocije, što dalje vodi do toga da se oseća besno. Shema uključuje percepciju osobe da njene potrebe i osećanja nisu važna.
2. Samožrtvovanje – Osobe dobrovoljno zadovoljavaju potrebe drugih, zapostavljajući sopstvene. To čine kako bi druge poštedeli patnje, izbegli krivicu, izgradili samopoštovanje ili ostvarili emocionalnu povezanost sa nekim. Ova shema često rezultira iz aknutne senzitivnosti na patnju drugih.
3. Traženje priznanja i potvrde – Osobama koje imaju ovu shemu mnogo je važnije da zadobiju odobravanje i priznanje drugih nego da izgrade sopstvenu ličnost. Njihovo samopoštovanje se gradi na reakcijama drugih. Shema obično uključuje prokupiranost socijalnim statusom, izgledom, novcem ili uspehom u cilju dobijanja odobravanja i priznanja. Rezultira velikim životnim odlukama koje su neautentične i ne čine osobu srećnom.

Domen V: Preterana opreznost i Inhibicija

Osobe koje imaju sheme iz ovog domena sputavaju svoja spontana osećanja i impluse. Nastoje da dosegnu svoje rigidna, internalizovana pravila o svom postignuću na uštrb sreće, relaskacije, bliskih odnosa i zdravlja. U detinjsvu nisu ohrabrivani da se igraju, budu spontani i srećni, već je porodično okruženje bilo strogo, struktuisano, negovala se samokontrola i samoodricanje. U detinjstvu su naučeni i da budu preterano osetljivi na negativne životne događaje, što dovodi do toga da u odraslom dobu budu pesimistični i da mnogo brinu (strah da će im se život raspasti ako ne budu bili na oprezu stalno).

1. Negativizam/Pesimizam – Osoba se fokusira na negativne aspekte života (npr. bol, smrt, gubitak, razočarenje, konflikt, izdaju…) i umanjuje pozitivne aspekte. Shema uključuje preterana očekivanja da će stvari krenuti po zlu u svim aspektima života. Osobe koje imaju ovu shemu imaju neuobičajeni strah da pogreše jer može doći do bankrota, gubitka, osramoćivanja. Zbog toga što preuveličavaju verovatnoću negativnih ishoda, drugi ih vide kao osobe koje stalno brinu, žale se, neodlučne su…
2. Emocionalna inhibiranost – Osobe ograničavaju svoje spontane reakcije, osećanja i komunikaciju kako bi sprečili da budu kritikovani ili da izgube kontrolu nad svojim impulsima. Osobe inhibiraju svoj bes, pozitivne impulse (zadovoljstvo, igru, seksualno uzbuđenje…), teško izražavaju osetljivost i naglasak stavljaju na racionalnost.
3. Nepopustljivi standardi/Preterana kritičnost – Osoba teži da dosegne nerealno visoke internalizovane standarde kako bi izbegla neodobravanje ili stid, a to sve po cenu sopstvenog zdravlja, samopouzdanja, odnosa sa drugima, zadovoljstva. Shema se vidi kao perfekcionizam, rigidna pravila u mnogim životnim oblastima, preokupiranost vremenom i efikasnošću.
4. Sklonost kažnjavanju – Osobe veruju da druge osobe traba da budu kaženjene kada pogreše. Ova shema uključuje tendenciju osobe da  bude besna i netolerantna pema onim ljudima, ali i prema sebi, koji nisu dostigli njene standarde. Osobe ne uzimaju u obzir ljudsku nesavršenost i pogrešivost, spoljašnje okolnosti.

Maladaptivni stilovi prevladavanja shema

U suočavaju sa opasnosti mi možemo reagovati tako što ćemo se boriti, pobeći ili se zalediti. Isto tako kada se pojavi shema osoba može da se bori sa shemom, da je izbegava ili da joj se prepusti. U detinjstvu, rane maladaptive sheme predstavljaju opasnost. Opasnost je frustracija detetovih bazičnih potreba, a može biti i strah od intenzivnih emocija do kojih shema dovodi. Suočeno sa ovom opasnosti dete može da se prepusti shemi i da radi ono što shema kaže, da pobegne od sheme ili da se bori sa shemom tj. da radi suprotno od sheme. Sva tri mehanizma prevladavanja shema su generalno gledano nesvesna. Ovi stilovi prevladavanja su obično adaptibilni u detinjstvu i mogu se posmatrati kao zdravi načini za preživljavanje. Ali postaju maladaptivni kako dete odrasta jer ovi stilovi prevladavanja utiču da se shema održava.

Predavanje shemi podrazumeva da osoba prihvata da je shema tačna. Ona direktno oseća bol koji proizvodi shema, ali se bez obzira na to ponaša u skladu sa njom. 

Izbegavanje sheme podrazumeva da se osoba tako ponaša da shema nikada ne bude aktivirana. Osobe izbegavaju da misle o shemi, ponašaju se kao da shema ne postoji. Primeri izbegavajućeg ponašanja su ekcesivna konzumacija alkohola, uzimanje droga, promiskuitetnost, prejedanje, kompulsivno čišćenje, traženje stimulacije ili radoholizam. Obično izbegavaju situacije u kojima može biti aktivirana shema, te situacije mogu biti intimne veze ili poslovni izazovi.

Borba sa shemom (nadkompenzacija sheme) podrazumeva da se osobe bore sa shemom tako što misle, osećaju, ponašaju se suprotno onome što je shema. Pokušavaju da budu potpuno drugačiji u odnosu na decu koja su bila kada je shema nastala. Ako su se osećali bezvredno kao deca sada kao odrasli pokušavaju da budu savršeni, ako su bili podređeni kao deca sada pokušavaju da prkose svima, ako su bili kontrolisani kao deca sada pokušavaju da kontrolišu druge ili odbaciju bilo kakve oblike uticaja… Iako izgleda da se osoba bori sa shemom, u stvari ovakav način samo održava shemu. Nadkompenzacija nastaje jer nudi alternativu bolu koji proizvodi shema. Pomaže da se izbegnu osećanja bespomoćnosti i vulnerabilnosti koje je osoba imala dok je odrastala.

Shema modaliteti

Shema modaliteta ima 10 i podeljeni su u 4 kategorije: dečiji modaliteti, modaliteti u vezi sa maladaptivnim stilovima prevladavanja, disfunksionalni roditeljski modaliteti i modalitet zdravi odrasli. Nazivi modaliteta nisu nepromenljivi već se klijenti i terapeuti ohrabruju da klijent svakom modalitetu može dati ime koje mu najviše odgovara za taj modalitet.

Dečiji modaliteti su urođeni i univerzalni modaliteti. Sva deca se rađaju sa potencijalom da manifestuju ove modalitete. Dečiji modaliteti su Vulnerabilno dete, Besno dete, Impulsivno dete/Nedisciplinovano dete i Srećno dete.

1. Vulnerabilno dete je modalitet koji je obično priustan kod osnovih shema (Napuštanje, Zlostavljanje, Emocionalna deprivacija). Vulnerabilno dete se oseća napušteno, zlostavljano, deprivirano, odbačeno.
2. Besno dete – Oseća se besno jer mu nisu zadovoljene emocinalne potrebe. Reaguje besno bez obzira na posledice.
3. Impulsivno dete/Nedisciplinovano dete – Ispoljava emocije, ponaša se u skladu sa svojim željama i prati svoje prirodne sklonosti iz momenta u momenat, ne obazirući se na moguće posledice po sebe i druge.
4. Srećno dete – Njegove bazične potrebe su zadovoljene. Ovaj modalitet je potrebno ojačati.

Modaliteti u vezi sa maladaptivnim stilovima prevladavanja dovode do toga da se sheme održavaju. Ti modaliteti su: Uslužni popustljivko, Distancirani zaštitnik i Nadkompenzator.

1. Uslužni popustljivko je modalitet koji odgovara maladaprivnom stilu prevladavanja koji se zove Predavanje shemi. Ovaj modalitet se ogleda u tome što se osoba podređuje shemi, postaje pasivna, bespomoćna, smatra  da se mora podrediti drugima.
2. Distancirani zaštitnik se vidi u tome što se osoba psihološki povlači od bola koji proizvodi shema, tako što se emocionalo odvaja, odcepljuje, zloupotrebljava supstnace, izbegava ljude…
3. Nadkompenzator je modalitet u kojem se osoba ponaša agresivno, dominantno, kontrolišuće, buntovno, manipulativno…

Disfunksionalni roditeljski modaliteti se ogledaju u tome što osoba postaje kao roditelj ili druga značaja figura koja je bila internalizovana.

1. Kažnjavajući roditelj kažnjava dečije modalitete zato što su bili „loši“.
2. Kritikujući roditelj stalno gura i pravi pritisak da dete zadovolji preterano visoke standarde.

Modalitet zdravi odrasli je modalitet koji je potrebno osnažiti tako što se u terapiji osoba uči da ublažava, neguje ili leči druge modalitete.

Korišćeni izvori:

-Young, J. E., Klosko, J. S., &Weishaar, M. E. (2003). Schema therapy – A practicioner’s guide. New York: The Guilford Press.

– Mirović, T. (2015). Shema terapija, u Kognitivno-bihejvioralne terapije danas (razvoj i promene), Institut za psihologiju, Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu, 101-124.

Чланак Rane maladaptivne sheme, shema modaliteti i maladaptivni stilovi prevladavanja се појављује прво на Psihocentrala.