Mnogi socijalni psiholozi se u poslednje vreme bave razlozima i strategijama za prekid veze. Jedan od pristupa proučavanju raskida identifikuje četiri tipa ponašanja koja se pojavljuju u problematičnim vezama i koja mogu dovesti do raskida. To su:

• aktivno oštećenje veze (zlostavljanje partnera, pretnje raskidom…)
• pasivno dopuštanje da veza propadne (ignorisanje i zapostavljanje partnera, ne ulaganje u vezu…)
• aktivni pokušaji da se veza unapredi (razgovor o problemima, odlazak na terapiju…)
• pasivno ostajanje u stanju lojalnosti vezi (optimizam, čekanje da se stvari same reše…).

Prva dva ponašanja su destruktivna, a druga dva su pozitivna. Kada se jedan partner ponaša destruktivno obično se drugi ponaša konstruktivno i postoji mogućnost da se veza spasi, dok kada se oboje ponašaju destruktivno veza se obično prekida.

Drugi pristup proučavanju raskida se oslanja na to šta ljude privlači nekome. Naime, osobine koje su u početku bile privlačne posle postaju glavni razlog raskida. Na primer, partner koji je na početku veze bio „zreo i mudar“, kasnije se može videti kao „suviše star i dosadan“ ili partner koji je bio „neobičan“ kasnije se može videti kao „čudan i neuravnotežen“.

Faze raskida

Istraživač socijalnih odnosa, Siv Dak, navodi korake kroz koje ljudi prolaze u toku prekidanja veze. On navodi četiri faze raskida.

1. Intrapersonalna faza (osoba je nezadovoljna vezom, razmišlja o partneru, procenjuje partnerovo ponašanje, procenjuje pozitivne i negativne strane veze…).
2. Dijadna faza (osoba se suočava sa partnerom, razgovaraju o vezi, pokušaj popravljanja i pomirenja, procena gubitka…)
3. Socijalna faza (razgovor o raskidu sa drugima, podrška drugih, dogovor sa partnerom oko stanja nakon raskida…)
4. Interpersonalna faza (period oporavka osobe od raskida, analiza prekinutog odnosa…).

Ostavljači, ostavljeni i uzajamni

Istraživači su pronašli tri tipa uloga (stepena odgovornosti) u raskidu. Ostavljači imaju visok stepen odgovornosti u raskidu, ostavljeni imaju nizak stepen odgovornosti, a oni koji dele sa partnerom odluku o raskidu nazivaju ih uzajamnima.

Istraživači ističu da u zavisnosti od uloge, osobe doživljajaju različita osećanja. Ostavljenji su očajni, veoma usamljeni, depresivni, ljuti itd. Ostavljači su manje uznemireni i manje im je stresan raskid. Iako osećaju krivicu i tugu više su ravnodušni. Uzajamna uloga dovodi do menje uznemirenosti i povređenosti, ali osećanja nisu toliko slaba kao kod ostavljača.

Šta posle raskida?

Da li ostati prijatelj sa bivšim partnerom ili ne? Istraživanja pokazuju da muškarci nisu mnogo zainteresovani da ostanu prijatelji sa bivšim partnerkama, bilo da su u ulozi ostavljača ili ostavljenog, dok žene jesu, naročito ako su ostavljene. Kada je raskid uzajaman, partneri imaju istovremeno i uloge istavljača i ostavljenih pa ova jednakost u ulogama povećava šanse ostanka u dobrim odnosima.

The post Raskid emotivne veze appeared first on Psihocentrala.

Pred Vama je Skala strastvene ljubavi. Izjave koje slede služe da pomoću njih opišete kako se osećate kada ste strastveno zaljubljenji. Dok budete popunjavali skalu, možete da mislite na trenutnog emotivnog partnera ili na neku drugu osobu koju ste strasno voleli ili volite. Odaberite odgovor prisećajući se kako ste se osećali u vreme kada su Vaša osećanja bila najintenzivnija. Na praznoj liniji upišite ime te osobe.

Za svaku od 15 izjava odaberite broj od 1-9 koji najtačnije opisuje Vaša osećanja. Skala za odgovore kreće se u rasponu od 1 – uopšte nije tačno, do 9 – u potpunosti tačno.

Pored svake izjave zapišite broj koji ste odabrali.

1         2         3         4         5        6        7        8        9

↑                                           ↑                                      ↑

Uopšte nije tačno         Umereno tačno           U potpunosti tačno

Izjave:

1. Osećao/la bih se očajno kada bi me _________ ostavio/la.
2. Ponekad mi se čini da ne mogu kontrolisati sopstvene misli; one su opsednute ________.
3. Srećan/na sam kada radim nešto što će usrećiti _________.
4. Radije bih bio/la sa ________ nego sa nekim drugim.
5. Bio/la bih ljubomoran/na kada bih mislio/la da je _________ zaljubljen/na u nekog drugog.
6. Žudim da saznam sve o ________.
7. Želim _________ fizički, emocionalno, mentalno.
8. Imam nezasitu glad za _________ naklonošću.
9. Za mene je __________ savršen romantičan partner.
10. Osećam kako moje telo reaguje kada me _________ dodirne.
11. Čini mi se da mi je _________ stalno u mislima.
12. Želim da me _________ upozna – moje misli, strahove i želje.
13. Željno tražim znakove koji ukazuju na to da me _________ želi.
14. Osećam snažnu privlačnost prema __________.
15. Postanem jako depresivan/na kada se stvari ne odvijaju kako treba u mojoj vezi sa ________.

Bodovanje: Saberite poene na svih petnaest izjava. Ukupni rezultat može se kretati od 15-135. Što je Vaš rezultat viši, to su Vaša osećanja prema osobi u većoj meri odraz strastvene ljubavi. Izjava na kojima ste postigli posebno visoke rezultate odražavaju komponente strastvene ljubavi koje najsnažnije doživljavate.

The post Da li je vaša ljubav strastvena? appeared first on Psihocentrala.

Kašasti sok, poznatiji kao smuti (eng. smoothie) je napitak koji se sastoji od različitog voća i povrća i predstavlja hranljiv i lagan obrok ili užinu. Ali, ono što je posebno dobro za naš organizam jeste zeleni smuti. Zeleni smutiji imaju mnoge hranljive dobrobiti i mogu da uključe različito zeleno povrće kao što je spanać, kelj, celer, zelena salata, avokado.. Zajedno sa vašim omiljenim voćem čine odličan i zdrav obrok koji će vam dati energiju za dan koji je pred vama.

Ovo su neke od dobrobiti zelenog smutija:

1. Zeleni smutiji su puni hranljivih sastojaka. Od toga koje ćete voće i povrće uključiti u vaš napitak zavisi i vrsta i količina hranljivih materija koje ćete dobiti.

2. Smutiji su mnogo zdraviji od bistrih sokova iz razloga što pored vitamina i minerala unosite i vlakna, jer se smutiji prave od celog voća.

3. Zeleni smutiji su odličan način da pojedete povrće koje inače možda ne volite. Voće (i malo meda) će neutralisati ukus povrća i samo sa jednom čašom unećete preporučenu dozu zeleniša.

4. Ovo je odličan način da navedete decu da jedu povrće.

5. Smutiji se veoma lako i brzo prave. Sve što je potrebno je da ubacite sve voće i povrće u blender i – voilà!– vaš obrok je gotov.

6. Zeleni smutiji se lako vare i takođe podstiču varenje i predstavljaju odlično sredstvo za detoksikaciju organizma.

7. Zeleno lisnato povrće je bogato folnom kiselinom. Nedostatak folne kiseline u organizmu je povezan sa povećanim rizikom od depresije, umora i insomnije (Ross, 2013).

Vaše smutije možete obogatiti sa puterom od kikirikija, bademovim puterom, lanenim semenom, čija semenkama, crnom čokoladom..

Moj savet je da smutije pijete za doručak jer osvežavaju, razbuđuju, podstiču varenje i daju vam energiju za početak dana.

Bilo da su zeleni ili neke druge boje oni predstavljaju ukusan i jednostavan obrok koji će vam obezbediti hranljive vrednosti i pokrenuti vas.

*Jedna zamrznuta banana, šaka svežeg spanaća i malo meda – moj apsolutni favorit

Mens sana in corpore sano.

The post Zeleno za zdravlje appeared first on Psihocentrala.

Da li mislite da je za uspešan i dugotrajan odnos dovoljno imati osobu koja vas voli? Ljubav, na žalost, nije sve što vam je potrebno. Kao ljudska bića mi imamo i druge fizičke potrebe koje uključuju seks. Ukoliko je nestalo strasti u vašem odnosu, evo deset načina kako da raspirite vatru ponovo..

Pravite se nedostupnim

U odnosu koji dugo traje, više nema onog uzbuđenja kao kada osvajamo nekog. Ovde ne govorim o tome trebate da izbegavate odnose sa drugom osobom, već da pokušate da njemu ili njoj budete malčice manje dostupni nego ranije.

Postanite pokretna meta požude tako što ćete se posvetiti stvarima koje volite da radite a koje ne uključuju osobu sa kojom ste u vezi. Kada provodite vreme sami, radeći stvari u kojima uživate, vi pokrećete svoju kreativnost i imate nešto novo da podelite sa drugom osobom.

Radite nove stvari zajedno

Ako nikada niste imali seks u tuš kabini, pozovite njega ili nju i budite nestašni. Da li ste ikada zajedno otišli u seksi prodavnicu? Pa i da ste samo pukli od smeha posmatrajući šta sve može da se kupi opet ste imali novo zajedničko iskustvo koje vas spaja.

Čak i da ne pokušate nešto novo na seksualnom planu postoje i drugi načini da doživite zajedničku avanturu. Idite na hipodrom i jašite konje ili se prijavite na krstarenje rekom. Provešćete divan dan zajedno a promena će itekako prijati kada zađete u rutinu.

Govorite seksi

Mozak je moćna erogena zona koja se često previđa. Ukoliko neko vreme niste imali odnose možete reći koliko vam fali fizički kontakt sa njom/njim.. ovako na primer: “ Mmm baš me uzbuđuje kako ti ta majica pada preko tela.. dođe mi da te bacim na krevet i pokažem koliko“. Sada će vam trebati neko vreme nasamo, zar ne?

Gledajte TV u krevetu

Ovo može da zazvuči kao loš savet, ali istraživanje koje je sprovedeno na 2430 ljudi je otkrilo da oni koji imaju televizor u spavaćoj sobi imaju odnose čak dva puta češće od onih koji ga nemaju. Moguće je da se radi i o sve većem broju seksi scena koje se mogu videti na  na TV-u,  kao da gledate neki „soft“ porno film zajedno.

Dodirujte drugu osobu

Još jedna studija sugeriše da „parovima može biti teško da ponovo izgrade intimnost ukoliko se oslanjaju samo na jednu njenu dienziju za održavanje veze“. Vi ili vaša druga polovina možete početi da je raspirujete masažom, maženjem, dodirivanjem stopala, držanjem za ruku ili poljubcem koji traje duže od 5 sekundi.

Izgradite poverenje

Teško je biti intiman sa nekim ukoliko nemate poverenja u tu osobu. Kada jedan od vas dvoje oseti da nivo poverenja više nije isti, verovatno će se povući.

Ozbiljne izdaje, kao što je nevernost u odnosu, mogu biti veoma teške za prevazilaženje. Možda će vam biti potrebna pomoć psihoterapeuta ukoliko se nešto desilo što je urušilo poverenje u vašem odnosu i ukoliko ne znate kako da ga povratite.

Govorite o svojim potrebama

Kada dvoje ljudi u odnosu zapostavljaju potrebe jedno drugog njihovo zadovoljstvo tim odnosom je značajno niže – kažu rezultati studije objavljene u „Journal of Family Psychology“. Nedostatak komunikacije i razumevanja stvara prepreku koja vremenom može da ugasi vatru u odnosu.

Ukoliko osoba sa kojom ste ne može da ispuni vaše potrebe van spavaće sobe, kako možete da očekujete da ih ispuni i u spavaćoj sobi? Razovarajte sa drugom osobom o svojim potrebama npr „Želim da uradiš____, to će mi pomoći da se osećam ___.“

Izbegavajte kritikovanje

Možda mislite da je kritikovanje osobe njenim učinkom u krevetu ili van njega korisno, ali druga osoba može potpuno i prestati da se trudi ukoliko joj postane toga previše. „Poželite da privučete drugu stranu da oživi ljubav i strast, a ne da je oterate“

Provodite vreme zajedno

Provođenje vremena zajedno omogućava vam da razgovarate i da učite jedno o drugom. Koliko god da ste dugo zajedno, osoba sa kojom ste uvek ima nešto novo da nauči o vama i vi o njoj. Večera uz svetlost sveća, šetanje po mesećini ili prosto sedenje zajedno nakon što su klinci zaspali su načini da se probudi vatra.

Pronađite psihoterapeuta koji se bavi seksualnošću

Kada sve ostalo ne uspe i kada vam treba pomoć profesionalca, potražite psihoterapeuta (psihijatar ili psiholog) koji će vam pomoći da se ponovo povežete.

Potpuno je normalno osećati se uplašeno kada trebate terapeutu da govorite o seksualnom životu u vašoj vezi, ali nema razloga za strah. Iskustvo iz prakse govori da se većina parova, koji su zatražili pomoć terapeuta, uvek na kraju zapita zašto su toliko čekali.

The post 10 načina da oživite vatru u vašem odnosu appeared first on Psihocentrala.

Daroviti učenici se ističu svojom visokom inteligencijom ili izrazitim razvojem određenim sposobnostima. Oni, kada su zainteresovani, brzo i lako uče, uspešno rešavaju probleme, skloni su istraživanju informacija koje ih interesuju, imaju dosta interesovanja itd. Ali daroviti učenici često nisu uspešni koliko bi mogli da budu.

Razlozi mogu biti različiti porodični odnosi (razvod roditelja, svađe u porodici), loš socio-ekonomski status, različita očekivanja roditelja, loši vršnjački odnosi itd. Potom to mogu biti i način rada nastavnika, nastavni sadržaji (previše laki pa je učeniku dosadno), odnos između nastavnika i učenika…

Takođe, neki od razloga mogu biti i iz oblasti kognitivnih sposobnosti, afektivno-socijalnog ili konativno-voljnog funkcionisanja učenika.

Kognitivni razlozi:

• nedostatak koncentracije,
• prevelik fokus na jednoj stvari ili defokusiranje na veliki broj oblasti,
• učenje nečega do sitnih detalja što može dovesti do toga da ne uočavaju važne stvari ili celina,
• disbalanas između kritičkog, analitičkog i kreativnog mišljenja,
• korišćenje pogrešnih sposobnosti, a ne onih gde su najbolji.

Afektivno-socijalno funkcionisanje:

• strah od neuspeha,
• premalo ili previše samopouzdanja,
• socijalna anksioznost,
• preokupiranost ličnim problemima.

Kognitivno-voljni razlozi:

• nedostatak inicijative, motivacije i istrajnosti,
• loša kontrola impulsa,
• nemogućnost da misao prevedu u akciju,
• odugovlačenje i neorijentisanost na rezultat.

Kako im pomoći?

Podržite ga i pokažite mu razumevanje. Razgovarajte sa njim i pronađite razlog njegovog neuspeha. Neke teškoće možete rešiti razgovorom sa detetom, a za neke je potrebno uključiti nastavnike, vršnjake i stručnjake.

The post Zašto daroviti mogu biti neuspešni? appeared first on Psihocentrala.

The post Veza mozga i stomaka – 5 trikova za bolje varenje appeared first on Psihocentrala.

Često sebi postavimo pitanje: „Šta on/ona vidi u njoj/njemu?“, „Zašto mi se on/ona sviđa?“ … To pitanje su postavljali i mnogi psiholozi, i kao rezultat njihovih istraživanja imamo nekoliko odgovora na pitanje: „Zašto nas neke osobe privlače?“.

Efekat blizine

Efekat blizine je pojava da će nam ljudi koje često srećemo ili sa njima komuniciramo, verovatno postati prijatelji ili ljubavni partneri.

Efekat blizine funkcioniše na taj način, da što smo više u kontaktu sa nekim osobama, veća je verovatnoća da će nam se te osobe svideti, jer što neke ljude bolje poznajemo to nam postaju bliži. Naravno sa izuzetkom osoba koje nam ne prijaju ili su negativne.

Sličnost

Iako blizina igra veliku ulogu u odabiru prijatelja ili partnera, ne postajemo dobri sa svim ljudima koje često srećemo. Sa nekim ljudima smo primorani da komuniciramo (npr. cimer sa kojim delimo sobu) dok sa nekim ljudima biramo da li ćemo ostvariti interakciju.

Iako smo često prisiljeni da sa nekim ljudima stupamo u interakciju, da bi se razvilo prijateljstvo ili veza potrebno je da postoji određena sličnost između nas i te osobe. Potrebno je da imamo slične stavove, interesovanja, sistem vrednosti, ličnost, komunikacioni stil itd.

Takođe, jak uticaj na to da li će nam se neko svideti ili ne ima i saznanje da li se i mi toj osobi sviđamo. Istraživači su došli do zaključka da ljudi koji imaju pozitivnu sliku o sebi, reaguju na sviđanje drugih tako što uzvraćaju sviđanje. Dok ljudi koji imaju negativnu sliku o sebi neće pozitivno odreagovati na sviđanje jer im to prijateljsko ponašanje drugih deluje kao nezasluženo.

Fizički izgled

Fizička privlačnost je, kako kažu istraživanja, važna i muškarcima i ženama. Istraživač Majkl Kaningem je sproveo istraživanje u kojem je ispitivao standard lepote i došao je do zaključka da se privlačnost povezuje sa licima koja imaju velike oči, široke zenice, mali nos, širok osmeh, malu bradu, visoke obrve, naglašene jagodice i uvučene obraze.

Žensko lice koje se smatra privlačim i lepim ima više obeležja dečijeg lica (mali nos, mala brada), dok lice muškarca koje je najprivlačnije ima istknutije jagodice i veliku bradu kao obeležje zrelosti.

Istraživanja takođe pokazuju da nas najviše privlače osobe čije lice je najsličnije našem i da se sa lepim osobama često povezuju u druge poželjne osobine.

Teorija socijalne razmene

Po Teoriji socijalne razmene, osećanja koja ćemo imati o našim prijateljskim ili romantičnim odnosima zavisiće od toga koliko od tog odnosa imamo koristi, tačnije koliko ćemo od tog odnosa dobiti, a koliko izgubiti. Takođe je važno naše mišljenje o tome da li smatramo da zaslužujemo bolje. Te će samo zadovoljstvo odnosom zavisiti od nivoa poređenja – rezultata koji očekujemo od odnosa tj. količine nagrada i kazni koje se mogu primiti u tom odnosu. Zadovoljstvo odnosom takođe zavisi i od nivoa poređenja sa alternativom (nagrade i kazne koje se mogu dobiti u nekom drugom odnosu).

Ljudi koji imaju niska očekivanja od alternativnog odnosa verovatno će trpeti i ostati u nezadovoljavajućem odnosu, jer prema njihovom mišljenju, iako im nije dobro u tom odnosu, ipak je on bolji od alternative.

Teorija jednakosti

Za razliku od Teorije socijane razmene, pristalice Teorije jednakosti ističu da ljudima nisu u fokusu samo dobici i gubici, već jednakost – da su dobici, gubici i doprinosi jedne osobe od prilike jednaki dobicima, gubicima i doprinosima druge osobe.

Osobe koje dobijaju previše ili premalo, po ovoj teoriji, trebalo bi da se osećaju nelagodno i da ih ta nelagoda motiviše na uspostavljanje jednakosti.

The post Zašto nas neke osobe privlače? appeared first on Psihocentrala.

Definisanje ove vrste psihoterapije je oduvek teško, jer svi oblici psihoterapija imaju elemente podrške.

Prihvatljiva definicija bi bila:

pomoć kroz podršku u dužem vremenskom intervalu, kako bi osoba vodila svoj život na zadovoljavajući način, bez osiromašenja.

Ona pre svega, a često i isključivo, nastoji da otkloni nepovoljno dejstvo simptoma i spoljašnjih činilaca, da ojača postojeće mehanizme odbrane, mehanizam kontrole i da uspostavi ravnotežu u zahtevima prilagođavanja. Nema za cilj da menja ličnost i karakter osobe, ali nekad se takve pozitivne promene dogode.

Najbitniji činioci ove psihoterapije su emocionalna bliskost, doživljaj osobe da je shvaćena i prihvaćena.  Prepoznati, svesni aspekti odnosa osobe prema terapeutu mogu da budu model za razumevanje odnosa sa drugima. Koristi se transfer, ali se ne interpretira. Po nekima umeren intenzitet pozitivnog transfera može biti od koristi, kad se pojavi idealizovan transfer treba biti oprezan, dok negativni ispoljen transfer treba analizirati i redukovati.

Većina oblika suportivne psihoterapije se prepliću i nije ih preporučljivo razdvajati, posebno kad su u pitanju ventilacija, sugestija i persuazija.

Ventilacija (pričanje o onome što osobu muči)

Oslobađanje od svih neprijatnih sadžaja u svesti. Pošto je to oblik ekspresivne psihoterapije mogu nastupiti abreagovanja (pražnjenja onog što osobu muči na vrlo expresivan način), ili periodi katarze, što dovodi do unutrašnjeg rasterećenja. Osim toga, na ove svesne sadržaje, mogu se nadovezati i elementi podsvesnih koji se takođe mogu koristiti.

Sugestija (davanje predloga)

Svesno i odabrano korišćenje subjektivnog uticaja u cilju otklanjanja tegoba. Daje odlične efekte kad je uspostavljen pozitivan transfer, jer se radi prvenstveno o emocionalnom prenosu.

Persuazija (ubeđivanje)

Je varijanta sugestivne metode, ali je više bazirana na logičkim zabludama, tj. na mišljenju, nego na emocijama. Sastoji se od nagovaranja, ubeđivanja, obrazlaganja, kako bi se osoba izvela iz zablude.

Hipnoza

Bila je značajna u početku razvoja psihoterapije, ali je napuštena u okviru psihoterapije lečenja. Bazirana na prepuštanju drugome, ima za cilj da razreši neke aktuelne probleme u kratkoročnom periodu posle hipnoze.

Autogeni trening

Je vežba ovladavanja autonomnim nervnim sistemom, od relaksacija koja se temelji na autosugestiji. Terapeut je pasivni učitelj, osoba sam izvodi terapijsku akciju.

Muzikoterapija

Može biti receptivna (slušanje) i aktivna (izvođenje). Stvara atmosferu smirenosti i opuštenosti, a može biti i dopunski metod relaksacije kod individualne i grupne psihoterapije.

Art terapija (terapija umetnošću)

Koristi se u cilju okupacione, socio i psihoterapije. Ona je posrednik između neverbalne ekspresije i govora, nosi poruku, stvara komunikaciju između osobe  i terapeuta. Ranije se koristila uglavnom kod psihotičnih poremećaja i dece, kao način izražavanja i razumevanja. Poslednjih godina sve više i kod neurotičnih poremećaja u kombinaciji sa suportivnom REBT i KBT psihoterpijom, individualnom ili grupnom.

The post SUPORTIVNA PSIHOTERAPIJA appeared first on Psihocentrala.

Poznata nam je činjenica da je fizička aktivnost odlična za našu kondiciju, mišićni tonus i uopšte fizičko zdravlje. Ali, da li ste primetili da ste nakon treninga zadovoljniji, ispunjeniji, srećniji? To može biti i zbog same činjenice što ste uspeli da izdržite ceo naporan trening, ali postoji i nešto više od toga.

Značaj fizičke aktivnosti na mentalno zdravlje je veliki, ali na žalost ne dovoljno cenjen od strane pacijenata kao i od strane zdravstvenih radnika. Podaci pokazuju da je vežbanje često zapostavljena intervenicija u oblasti brige o mentalnom zdravlju (Callaghan, 2004 prema: Sharma, Madaan & Petty, 2006), iako su istraživanja pokazala da su aerobne vežbe, kao što su trčanje, plivanje, biciklizam, šetanje i ples uspešne u smanjenju anksioznosti i depresije (Guszkowska, 2004).

Fiziološki činioci

E, sada, malo medicinske terminologije ne bismo li objasnili fiziološku pozadinu povezanosti fizičke aktivnosti i poboljšanja raspoloženja. Do poboljšanja raspoloženju dolazi zbog poboljšane cirkulacije i povećanog dotoka krvi u mozak, lučenja endorfina  i uticaja na hipotalamičko-pituitarno-adrenalnu osu (HPA). HPA dalje komunicira sa različitim delovima mozga kao što je limbički sistem koji kontroliše našu motivaciju i raspoloženje, amigdalom koja dovodi do osećanja straha kao reakcije na stres i hipokampusom koji igra značajnu ulogu u pamćenju, kao i motivaciji i raspoloženju.

Psihološki činioci

Psihološki mehanizmi koji utiču na poboljšanje raspoloženja prilikom vežbanja jesu distrakcija i procena samoefikasnosti. Vežbanje deluje kao vid distrakcije od svakodnevnih briga i misli koje nas preokupiraju. Takođe, vežbanje dovodi do unapređenja procene naših sposobnosti, tj. samoefikasnosti. Samoefikasnost podrazumeva verovanje u sopstvene sposobnosti korišćenja kognitivnih kapaciteta i akcija kako bi odgovorili na zahteve u zadatoj situaciji.

Socijalni činioci

Vežbanje najčešće podrazumeva socijalnu interakciju. Socijalna interakcija sa ljudima koji uživaju u aktivnosti koju izvode, koja ih ispunjava i koji dele naša interesovanja dovodi i do poboljšanja našeg raspoloženja. Takođe, socijalna interakcija vodi i poboljšanju socijalnih veština.

Ples 

Svi oblici vežbanja imaju značajne efekte na poboljšanje mentalnog zdravlja, ali onaj koji se pokazao kao najefikasniji jeste ples. Zašto?

Ples je aktivnost toliko prirodna ljudima. Još kod beba možemo primetiti da vole da igraju kada im se pusti muzika. Ples, više nego drugi oblici vežbanja podstiče socijalnu interakciju. Komunikacija sa ljudima uz muziku, prijatnu atmosferu i osmeh zasigurno će poboljšati naše raspoloženje.

Švedska studija, u kojoj je bilo uključeno 112 tinejdžerki koje su se borile sa problemima kao što su bol u vratu i leđima, stres, depresija i anksioznost, je pokazala da je kod devojaka koje su pohađale časove plesa došlo do znatnog poboljšanja u simptomima i poboljšanja raspoloženja u odnosu na devojke koje nisu išle na časove plesa. Pozitivni efekti su trajali i do osam meseci nakon što su prestale sa časovima plesa.

Pored poboljšanja raspoloženja ples razvija našu koordinaciju, izgrađuje radne navike i poboljšava kognitivne funkcije.

Američka studija, koja je trajala 21. godinu, je pokazala da je od ispitivanih fizičkih aktivnosti ples jedina fizička aktivnost koja je povezana sa smanjenim rizikom od demencije. Ples dovodi do povećanja kognitivnih rezervi čime odlaže početak demencije (Verghese, 2003).

Efikasnost plesa na mentalno zdravlje je prepoznala i psihoterapija. Terapija plesom i pokretom se bazira na psihoterapijskom korišćenju pokreta radi emocionalne, fizičke, kognitivne i socijalne integracije, jer emocionalni, kognitivni i bihevioralni aspekti osobe su u međusobno uzajamnom odnosu.

Pokret je naš prvi oblik komunikacije, a ples je odličan da iznova komuniciramo na taj način. Pokretom se može izraziti ono što se ne može rečima.

The post Da li ste znali koliko je plesanje zdravo? appeared first on Psihocentrala.

Da li je depresija biološki problem?

Nekoliko bioloških teorija je pokušalo da objasni depresiju, ali nijedna nije to uradila do kraja, zbog toga što depresija sadrži biološku komponentu, ali je i rezultat lošeg odgovora na stres, kao i specifične strukture mozga.

Da li antidepresivi deluju na biološki nivo depresije

Antidepresivi svakako menjaju funkciju neurotransmitera, ali još uvek ne postoji važeća teorija koja može da potvrdi da depresija nastaje zbog suficita ili deficita određenih neurotransmitera. Antidepresivi ne deluju na svakog jednako, a moguće je da nema nikakvog efekta na depresiju blagog do umerenog stepena.

Šta je sa lošim odgovorom na stres, koji je ranije pomenut?

Hormon kortizol, koji reguliše nivo stresa, je često povišen kod depresije, što ukazuje na biološku povezanost depresije sa načinom reagovanja na stres.

Neki stručnjaci kažu da su žene češće depresivne. To zvuči biološki.

To jeste istina, i najočiglednija razlika između muškaraca i žena, na biološkom nivou, jesu hormoni. Ženski hormoni, a posebno hormonalne promene, utiču na osetljivost za depresiju.

U kojoj meri je depresija psihološki problem?

Postoje jaki dokazi koji povezuju depresiju sa načinom razmišljanja. Smatra se da je negativno mišljenje važan faktor koji izaziva i održava depresiju.

Ali ovi negativni stilovi razmišljanja moraju od nečega početi.

Naravno. Većina ljudi stvori neku vrstu negativnog mišljenja nakon proživljenog stresnog ili traumatskog životnog događaja. Međutim, negativno mišljenje se može razviti tokom vremena i neki ljudi formiraju mentalni sklop koji objašnjava njihova iskustva i poglede na svet koji su izraženi u negativnoj formi. Između ostalog, oni često veruju da nemaju moć da utiču na promenu tih misli

Dakle, depresija može biti uzrokovana lošim životnim iskustvima?

Negativni životni događaji mogu izazvati depresiju, ali je pogrešno misliti da je to neizbežno. Činjenica je da će većina ljudi nakon što dožive takve događaje osetiti promenu raspoloženja, ali ne mora da znači da će razviti depresiju.

Ako smanjim nivo stresa, da li ću smanjiti i šansu za razvoj depresije?

Dugoročno gledano da, ali to podrazumeva da ste podložni stresu ili depresiji. Veza između stresa i depresije nije jednosmerna, tako što stres izaziva depresiju. Depresija je sama po sebi stresna, a tokom vremena priroda depresije kao i ono što je izaziva može da se promeni.

Sve to zvuči pomalo nejasno.

Depresija je svakako komplikovani čvor koji je teško odmrsiti. Mi mnogo više znamo o okolnostima koje mogu da izazovu depresiju – kao što su gubitak i interpersonalni odnosi – ali smo takođe naučili da su tip ličnosti i stilovi razmišljanja mnogo bitni i zato kognitivna terapija može biti tako efikasna.

Da li to znači da je podložnost depresiji i biološka i psihološka?

Podložnost depresiji može biti biološka, ili psihološka, ili oboje. Takođe, ovde treba da uključimo kao bitan faktor socijalnu dimenziju – lični odnosi, siromaštvo, socijalna i emocionalna podrška.

The post 10 Odgovora na pitanja o biologiji i psihologiji depresije appeared first on Psihocentrala.

Mehanizmi odbrane su sredstva pomoću kojih unutrašnje Ja čuva integritet ličnosti pred nestrpljivim zahtevima svesnog Ja koji bi mogli da se sukobe sa socijalnom sredinom i da naiđu na snažno neodobravanje ostalih aspekata ličnosti. Ego je nosilac ovih mehanizama, ali njihovog delovanja pojedinac nije svestan. Prema Sigmundu Frojdu, najčešći su sledeći mehanizmi odbrane:

Potiskivanje

Sigmund Frojd ga je opisao kao najosnovniji od svih mehanizama. Najjednostavnije rečeno, to je proces koji sprečava svesno opažanje i pamćenje nekih neprihvatljivih predstava i uzbuđenja. Represija liči na branu na rijeci – ona sprečava nekontrolisano izlivanje rečnog toka. Potisnuto ostaje bez veze sa sviješću, ali uz veliki utrošak enegije. Ono vrši neprekidni pritisak u pravcu svesnog, i Ego sa ekvivalentnim protivpritiskom treba da održi ravnotežu. Mada je mehanizmom potiskivanja sadržaj odsečen od svesti on aktivno i neprekidno deluje iz pozadine nesvesnog.

Ponekad Sigmund Frojd razlikuje normalnu, nedovoljnu i preteranu represiju. Normalna je kada nagoni lako nalaze puteve posrednog zadovoljenja i kada oni ne smetaju društvu ili se sublimiraju.

Svirepi, besramni, razvratni ljudi su oni kod kojih su sile represije nedovoljne. Kada je represija preterana onda dolazi do neurotičnih smetnji.

Reaktivna formacija

Predstavlja mehanizam zamene ponašanja kojim upravlja neka neprihvatljiva nesvesna težnja, sasvim suprotnim ponašanjem.

Projekcija

Je mehanizam pomoću koga se sopstvena svojstva i impusli koji izazivaju anksioznost pripisuju drugima. Šta je čovek iznutra, to vidi u drugima.

Obično projekcije nisu sasvim neosnovane. Često onaj koji projektuje pokazuje da je dovoljno senzibilan da oseti nesvesno drugog.

Pomeranje

Predstavlja mehanizam pomoću koga se stavovi i osećanja prema nekom objektu ili aktivnosti usmeravaju na prihvatljive supstitute.

Na ovaj mehanizam se pozivaju neki psiholozi koji su proučavali autoritarnu ličnost. Autoritarne ličnosti su osobe sklone predrasudama koje imaju nekritičan stav prema vođama i autoritetima, strogo osuđuju sve grupe i pojedince koji krše konvencionalne vrednosti, imaju negativno mišljenje o ljudskoj prirodi. Objašnjenje kako nastaje ovakva ličnost sklona da usvoji fašističku ideologiju može se potražiti u psihoanalitičkim pretpostavkama.

Racionalizacija

Mehanizam koji se manifestuje u lažnim uverenjima o stvarnim razlozima svoga ponašanja. Uloga tih lažnih uverenja, koje pojedinac doživljava kao stvarne, sastoji se u očuvanju samopoštovanja.

Poricanje

Predstavlja mehanizam odbrane koji sadrži potpuno brisanje realnosti. Ličnost se ponaša kao da se nešto nije ni desilo. Neki pojedinac može da se ponaša kao da mu bliska osoba nije umrla, da poriče tešku bolest. U to spada i dnevno sanjarenje u kome osoba može potpuno da porekne neprijatnu stvarnost i da sebe zamišlja u mnogo povoljnijoj situaciji.

Izolacija

Mehanizam koji dozvoljava da impuls probije u svest, ali tako da ga ne prate osećanja koja su njegov normalan pratilac. Ovaj mehanizam dozvoljava opsesivno-kompulzivnim osobama da zamišljaju razne nasilne i neugodne događaje, a da se pri tom ne uznemire.

Sublimacija

Može se javiti samo onda kada izraz instinktivnog nagona nije potisnut. U Frojdovim radovima dominira stav da je na sublimaciju čovek nateran životom u civilizaciji i da sublimirane aktivnosti ujedno znače teško odricanje stvarne i najdublje ljudske prirode.

Fiksacija i nazadovanje

Su mehanizmi odbrane koje omogućavaju da čovek u toku normalnog razvoja prolazi kroz niz dosta tačno određenih stupnjeva sve dok ne dostigne zrelost. Međutim, svaki novi korak iziskuje određenu količinu osujećenja i strepnje i ako ove postanu suviše velike, normalni razvoj može biti privremeno ili trajno zaustavljen. Drugim rečima, osoba može postati fiksirana za jedan od ranijih stupnjeva razvoja, jer preduzimanje sledećeg koraka izaziva strepnju.

Tesno povezan sa fiksacijom je vid odbrane — nazadovanje. U ovom slučaju osoba koja se susreće sa traumatskim doživljajima povlači se na raniji stupanj razvoja. Staza nazadovanja je obično određena ranijim fiksacijama pojedinca. To znači da ljudi teže da nazaduju na stupanj za koji su ranije bili fiksirani. Ako su bili previše zavisni kao deca, verovatno će ponovo postati previše zavisni kada strepnja naraste do nepodnošljivog nivoa.

Fiksacija i nazadovanje su obično relativna stanja. Osoba se retko potpuno fiksira ili nazaduje. Kada je sprečena, ličnost će težiti da koristi infantilizme, odnosno nezrele oblike ponašanja, kao i predispozicije za ispoljavanje detinjastog vladanja. Fiksacija i nazadovanje su odgovorni za neujednačenosti u razvoju ličnosti.

Možemo zaključiti da su mehanizmi odbrane jedan od načina na koji se naš ego nosi sa anksioznošću. Ukoliko su dobro integrisani, mogu i sprečiti pojavu anksioznosti. Svi mehanizmi odbrane dele dve zajedničke karakteristike:

• oni deluju nesvesno i
• oni iskrivljuju, falsifikuju stvarnost na neki način, kako bi se ta stvarnost lakše i bezbolnije prihvatila.

Gledište Ane Frojd na mehanizme odbrane

Sigmund Frojd je tvorac ideje o mehanizmima odbrane. U početku je smatrao da je potiskivanje sinonim za sve odbrambene mehanizme. Sistematizaciju ideja o ovim mehanizmima pružila je njegova ćerka, Ana Frojd, u knjizi „Ego i mehanizmi odbrane“. Ana Frojd je obogatila psihoanalizu proučavanjem Ega i mehanizama odbrane protiv anksioznosti i opasnosti. Ona se fokusirala na snagu volje i svesnost, više na realna nego na nerealna iskustva deteta. Za nju, fantazije su posledice lošeg odnosa sa objektom, dualnosti i nesposobnosti da se dosegne objekat, to  su načini da se odbrani od nezadovoljene potrebe za objektom.

U ranim fazama razvoja, odbrane se javljaju  kao rezultat borbe ega u posredovanju između ida i striktnosti spoljašnjeg sveta. Oni nastaju iz potrebe zaštite naše svesti od onih misli i osećanja koje ne možemo da tolerišemo. Oni dozvoljavaju nesvesnoj misli ili impulsu ispoljavanje, ali direktno, u prerušenom obliku. Njihova osnovna funkcija jeste odbrana od anksizonosti, to jest redukcija anksioznosti.

Prema Ani Frojd, svi koristimo mehanizme odbrane, sa tom razlikom da rigidnost i intenzitet, kao i učestalost korišćenja ovih mehanizama pravi distinkciju između patologije i normalne upotrebe. Odbrambeni mehanizmi nisu uvek nekorisni i štetni načini reagovanja. Dok se samo povremeno koriste, oni pomažu da se održi samopoštovanje, da se čovek oslobodi ankcioznosti.

Korišćenje odbrambenih mehanizama zavisi od različitih faktora, pre svega od situacija u kojima se čovek nalazi i od osobina ličnosti.Neko ko se često nalazi pred zadacima koji su teški i koji prevazilazenjegove snage, češće će koristiti odbrambene mehanizme i za njega će reagovanje odbrambenim mehanizmima postati tipičan način reagovanja.Sposobnost čoveka da u situacijama kad naiđe na prepreke traži nove i korisnije načine rašavanja zadataka a da ne pribegava odbrambenim mehanizmima i drugim neadekvatnim reakcijama, naziva se u psihološkoj literaturi frustracionom tolerancijom. Poznavanje ovih mehanizama znatno doprinosi razumevanju i objašnjavanju postupaka pojedinca i razumevanju ličnosti u celini.

Primeri mehanizama odbrane

Reaktivna formacija:

• Jednostavan primer takvog mehanizma nudi nam slučaj majke koja gaji nesvesnu mržnju prema svom detetu. Usled delovanja ove vrste odbrane ona u ponašanju manifestuje preteranu pažljivost i zabrinutost do tačke da frustira dete.

Projekcija:

• Tako, na primer, muž koji ima jaku nesvesnu potrebu za vanbračnim vezama koju ne može čak ni sebi da prizna, ima doživljaj da je žena ta koja traži priliku za bračnu nevernost.

Pomeranje:

• Na primer, kada mlada devojka gaji nesvesnu seksualnu sklonost ka svom bratu ili ocu, može se desiti da ona ova neprihvatljiva osećanja pomeri prema kolegi na poslu i zaljubljuje se u njega. Taj kolega će verovatno posedovati neka svojstva koja su slična objektu zabranjene i nemoguće želje.

Racionalizacija:

• Kada student sa nedovoljnim intelektualnim sposobnostima padne na nekom ispitu, on može svoj neuspeh da racionalizuje. Iskazivaće uverenje da ga je omeo niz drugih važnih obaveza koje mu nisu ostavljale dovoljno vremena za učenje.
• Osobe koje su za neko vreme ostavile pušenje, pa opet propušile, povratak toj staroj navici najčešće pokušavaju da objasne delovanjem raznih stresnih situacija. Istraživanja, međutim, pokazuju da pojedinci koji su propušili nisu bili izloženi jačem stresu od onih koji nisu propušili, pa se može zaključiti da njihovo objašnjenje izražava jednu racionalizaciju kojom se održava samopoštovanje.
• Neki sadistički nastavnik koji na razne načine zlostavlja decu, može to da racionalizuje tako što će biti ubeđen da na taj način pomaže učenicima da ozbiljnije shvate svoje školske obaveze.

Česti primeri koje psihoanalitičari daju za sublimaciju su sledeći: primitivna zadovoljstva koje dete oseća pri prljanju sublimira se u kasnijem životu u sklonost ka slikanju, vajanju ili kuvanju. Infantilne egzibicionističke potrebe mogu da se sublimiraju u izboru zanimanja koja uključuju neku vrstu izlaganja. Pojedinci sa takvom potrebom postaju nastavnici, glumci i sl.

Fiksacija i nazadovanje:

• Previše zavisno dete može poslužiti kao primer odbrane putem fiksacije; strepnja ga sprečava da uči kako da postane nezavisno. Na primer, dete uplašeno prvim danom škole može se prepuštiti infantilnom ponašanju kao što je plakanje, sisanje palca, vešanje o učitelja ili sakrivanje u ćošku.
• Mlada udata žena koja ima teškoća sa svojim mužem može se vratiti u sigurnost roditeljskog doma;
• Čovek koji je izgubio posao može potražiti utehu u piću.

Literatura

• Freud, S. (1923), The Ego and the Id, in Standard Edition, Vol.19, edited by J. Strachey. London: Hogarth Press, 1961, 3-66
• Klein. Vol.1 London: Hogarth Press, (1975), 94-121.
• Kohut, H. (1982), Introspection, empathy and the semicircle of menthal health. International Journal of Psychoanalysis 63, 395-407

The post Mehanizmi odbrane – Sigmund Frojd appeared first on Psihocentrala.

Razvod je težak i može naročito biti težak za dete jer dovodi do velike promene u njegovom životu. Razvod braka nije samo jedan događaj, već uključuje niz drugih – period pre odluke o razvodu i rastavljanju, sam čin razvoda i razdvajanja i period posle razvoda tačnije privikavanje na nov način života. Svi ti događaji koji prate proces razvoda braka ostavljaju dugotrajne posledice po dete.

Pojačanje sukoba među roditeljima, roditeljska tuga, odlazak jednog od roditelja iz kuće ili pak odlazak jednog od roditelja sa detetom iz kuće, nove emotivne veze roditelja, promene mesta stanovanja, škole i ostalih navika predstavljaju veliki stres za dete. Mnoga istraživanja pokazuju da deca koja su imala iskustvo razvoda roditelja imaju više šansi da imaju psihološke probleme koji sa sobom mogu povući i probleme u ponašanju i učenju. Ali istraživanja takođe pokazuju da većina dece ne razvija ozbiljne emocionalne probleme i probleme u ponašanju. Većina dece ima kapacitet da se uspešno bori sa stresom i negativnim događajima, a veliku ulogu u dobrom prilagođavanju na novonastalu situaciju imaju roditelji. Roditelji su ključni u tome kako će se njihovo dete prilagoditi na razvod i nov život.

Od čega zavisi kako će dete reagovati?

Da li će se dete brže prilagoditi na razvod ili ne zavisi od reakcija roditelja, ali i drugih osoba koji ga okružuju. Ako razvod za roditelje predstavlja kraj sveta, dete će se isto tako osećati. Normalno je da su roditelji u toku razvoda pod velkim stresom i da nekada, ma koliko da se trude, ipak zaborave da na adekvatan način odgovore na detetove potrebe. Ili pak se trude da dete poštede svih loših događaja, pa dete drže po strani. To nije dobro, jer nije moguće sakriti mnoge stvari od deteta, već je potrebno sa detetom razgovarati o događajima. Ako dete ne dobije objašnjenje ono će samo konstruisati odgovore na neka pitanja i sebe može videti kao krivca za novonastalu situaciju.

Reakcija deteta, između ostalog,  može zavisi ti i od njegovog uzrasta i pola. Deca predškolskog uzrasta deca će u početku biti zbunjena, neće znati tačno šta se dešava, pa će graditi svoje teorije zašto se roditelji razvode i sebe videti kao krivca za razvod. Dete može razmišljati o tome kako da ponovo spoji roditelje, ali se može i veoma plašiti da će izgubiti jednog od roditelja.

Dete u nižim razredima osnovne škole će pre biti tužno nego što će sebe videti kao krivca. Takođe može osećati bes, strah od napuštanja ili gubitka jednog od roditelja. Nešto starije dete će biti besno i može popustiti u školi i imati  problema u ponašanju. Ono se takođe može i stideti što se njegovi roditelji razvode.

Dečaci će burnije reagovati na razvod nego devojčice. Dečaci mogu postati agresivni i neposlušni, dok su devojčice sklone da se povlače.

Da li ostati u braku zbog deteta?

Za dete je definitivno najbolje da odrasta u srećnoj porodici i zdravom okruženju. A u porodicama gde postoje izraženi konflikti među roditeljima, gde je prisutno i nasilje, za dete će biti mnogo bolje da ne odrasta u takvom okruženju.

Da li će roditelji ostati u braku ili ne to je samo njihova odluka i odgovornost. Postoji više razloga zbog kojih su stupili u brak i više razloga zašto taj brak treba ili ne treba prekinuti. Ostajanjem u braku zbog deteta će možda poštedeti dete stresnog događaja, ali će oni biti nesrećni.

Kako saopštiti detetu da će se roditelji razvesti?

Detetu će definitivno biti mnogo lakše ako bude pripemljeno na novonastalu situaciju. Zato roditelji treba da odaberu određeni trenutak kada će detetu to saopštiti, jer će dete taj trenutak pamiti ceo život.

Detetu prvo treba reći da roditelji više neće živeti zajedno i obavezno naglasiti da iako neće živeti zajedno oba roditelja ga mnogo vole i to se nikada neće promeniti. Važno je detetu reći da ništa neće promeniti roditeljsku ljubav prema njemu i da će roditelji uvek biti tu za njega.

Potom treba reći detetu da su se roditelji trudili da ne dođe do razvoda, ali da ipak nema drugog rešenja i da su na kraju doneli tu odluku. Opet treba naglasiti da dete nema nikakve veze sa tom odlukom, da je to između roditelja i da dete nije ni za šta krivo.

Onda treba razgovarati o tome kako dete gleda na tu situaciju, kako se oseća, šta misli da je razvod. Treba mu objasniti da će se njegov život promeniti, da će se možda preseliti ili promeniti školu, ali da će roditelji uvek biti tu da ga podrže i da mu pomognu oko svega.

Važno je da roditelji ponavljaju detetu da ga mnogo vole i da mu to što češće pokazuju.

Naš savet 

Pre nego što donesete odluku o razvodu, dobro sagledajte sve pozitivne i negativne strane te odluke. Ako i dalje postoji ljubav i briga između vas i partnera, pokušajte da prvo popravite svoj brak. Idite na bračnu ili porodičnu terapiju. Ili čak samostalno kod terapeuta. Ali nemojte donositi ovu odluku na brzinu.

Ako u vašem braku postoji nasilje, možete potražiti i pomoć socijalne službe ili policije.

Kada i nakon pokušaja da spasite brak ipak odlučite sa partnerom da je bolje da se razvedete, trudite se da sledite savete koji su opisani u tekstu. Trudite se da kontrolišete svoj bes, tugu, ljubomoru… Izbegavajte prepirke i svađe sa bivšim parnerom, naročito pred detetom. Poštedite dete takvih iskustava jer će ih pamtiti ceo život i ostaviće traga na njemu.

Razvod niko ne podnosi veoma pozitivno. Svako dete različito reaguje. Normalno je da dete oseća bes, anksioznost, tugu jer mu se menjaju navike i život. Mogući problemi: sa spavanjem, loša koncentracija, problemi u školi, zloupotreba alikoholia ili droga, samopovređivanje, problemi sa ishranom, česti napadi besa, izbegavanje aktivnosti koje voli, povlačenje od bliskih ljudi. Ako uočite da je vaše dete previše uznemireno, da ima problema u školi i ponašanju i ako se  ne adaptira na separaciju i razvod kroz par meseci,  razmislite da potražite profesionalnu pomoć.

The post Dete i razvod roditelja appeared first on Psihocentrala.

Bulimija nervosa je poremećaj ishrane kog karakterišu ponavljane epizode prejedanja praćene ponašanjem čiji je cilj da se izbegne dobijanje na težini.  

Prejedanje podrazumeva jedenje veće količine hrane nego što bi većina pojela u sličnim okolnostima. Ova hrana biva pojedena u određenom vremenskom periodu koji je najčešće kraći od 2 sata. Prilikom procene da li je reč o prejedanju u ovom smislu potrebno je uzeti u obzir kontekst u kome se jedenje odvija. Nekada se veće količine hrane unose za vreme praznika, što se smatra normalnim ponašanjem. Iako tip hrane koji se jede tokom obrazaca prejedanja varira, najčešće podrazumeva slatku, visoko kaloričnu hranu kao što su sladoled, torte i kolači. Osobe sa bulimijom je najčešće sramota svog problema sa ishranom te pokušavaju da ga sakriju. Prejedanje se najčešće odvija u tajnosti i osoba hranu jede veoma brzo. Jedenje se nastavlja dok se osoba ne oseti neprijatno punom. Ove epizode prejedanja su povezane sa osećajem gubitka kontrole.

Ponašanje čiji je cilj da se prevenira dobijanje na telesnoj težini je ponavljano, neodgovarajuće i kompenzatorno i podrazumeva: samoindukovano povraćanje, upotrebu laksativa, diuretika, stimulansa, zloupotrebu pilula za dijetu, restriktivan obrazac jedenja kao što je npr. preskakanje obroka i preterano vežbanje i slično. Najčešći metod pražnjenja je samoizazvano povraćanje. Ovo je izabrani metod za prevenciju dobijanja na telesnoj težini u 80-90% slučajeva. Povraćanje ublažava i fizičku neprijatnost i smanjuje strah od dobijanja na težini.

Obrasce prejedanja i kompenzatornog ponašanja prate ideje o idealnom obliku tela i telesnoj težini.

Kao i u slučaju anoreksije, cilj osobe koja pati od bulimije jeste da spreči dobijanje na telesnoj težini. Međutim, za razliku od anoreksije, gde postoji ekstreman gubitak telesne težine, u slučaju bulimije osoba ima normalnu telesnu težinu ili često može imati i višak kilograma.

U 30-50% sličajeva kod osoba sa bulimijom postoji istorija anoreksije.

Postoje dva tipa bulimije:

1. Purgativni tip (ovaj podtip podrazumeva regularnu upotrebu samoizazivajućeg povraćanja ili zloupotrebu laksativa ili diuretika sa ciljem da se spereči dobijanje na telesnoj težini)
2. Nepurgativni tip (ovaj podtip podrazumeva preterano fizičko vežbanje ili post koji ima za cilj prevenciju dobijanja na telesnoj težini, ali bez regularnog korišćenja samoindukovanog povraćanja, diuretika, laksativa..)

U 85-90 % slučajeva bulimija se javlja među ženama, od toga samo 1-3% su odrasle žene, što nam govori da je bulimija najčešća kod devojaka i mladih žena.

Kako nastaje:

Na pojavu bulimije utiču psihološki, genetski, sociokulturni i neurohemijski faktori.

Nedostatak samopoštovanja i samopouzdanja, nerazrešeni emocionalni problemi, visoki nerealistični standardi i ideali fizičkog izgleda kojih se osoba rigidno drži i uporno pokušava da dostigne, nezadovoljstvo oblikom tela odnosno izražena razlika između doživljaja opaženog i zamišljene slike idealnog tela – povezani su sa maladaptivnim stavovima i navikama u vezi sa ishranom i često prethode dijagnozi bulimije.

Karakteristike ličnosti osobe koje su povezane sa dijagnozom bulimije jesu nisko samovrednovanje, perfekcionističke tendencije i opsesivno-kompulsivne crte.

Često kod osoba sa bulimijom možemo pronaći istoriju konflikata u porodici i nesigurne stilove emocionalnog vezivanja. Najčešće je u pitanju deprivacija od strane majke. U slučaju bulimije postoji dokaz o povezanoj ličnoj ili porodičnoj istoriji gojaznosti i porodičnoj istoriji poremećaja raspoloženja ili zloupotrebe supstanci.

Ovi faktori čine osobu podložnijom da razvije poremećaj, ali utiču i na izraženost i trajanje simptoma.

Najčešći okidači same epizode prejedanja jesu pad raspoloženja, interpersonalni problemi, jaka glad nakon suzdržavanja od hrane ili razmišljanja povezana sa telesnom težinom, izgledom tela i hranom. Prejedanje može da ublaži negativno raspoloženje privremeno, ali nakon toga sledi samookrivljavanje i depresivno raspoloženje.

Sociokulturni faktori koji utiču na povećan rizik od bulimije podrazumevaju naglašavanje mršavosti i određenog oblika tela kao ideala lepote poslednjih 50 godina. Iako trenutno postoji manji broj muškaraca sa simptomima bulimije nego žena, pretpostavlja se da će opšti pritisak na muškarce da budu svesni svoga tela i fizičkog izgleda uopšte, koji je sve izaraženiji poslednjih godina, dovesti do povećanja bulimije kod muškaraca.

Istraživanja su pokazala da obrasci prejedanja mogu biti povezani sa serotonergičnim mehanizmima.

Koji su simptomi:

Simptomi koji se javljaju kod osoba sa bulimijom jesu:

• Stalna preokupacija sa hranom
• Žudnja za hranom
• Epizode prejedanja
• Pokušaji sprečavanja gojenja
• Strah od gojenja
• Standardi o izrazito niskoj telesnoj težini

Fizički simptomi koji se mogu javiti kao posledica samoindukovanog povraćanja i drugih oblika pražnjenja jesu:

• Aritmija
• Srčani zastoj
• Poremećaj elektrolita
• Erozija zuba
• Čir na želucu
• Konstipacija
• Zapaljenje pankreasa
• Nedostatak leukocita u krvi
• Upala jednjaka
• Diabetes mellitus
• Mišićna slabost

Kod osoba sa bulimijom javlja se gubitak interesovanja za druge ljude. Takođe, pored bulimije mogu biti prisutni i anksioznost, poremećaji raspoloženja, poremećaji ponašanja kao što je sečenje, zloupotreba alkohola i drugih psihoaktivnih supstanci, promiskuitet i drugi poremećaji kontrole impulsa. Često se javlja i osećanje krivice i ljutnja na sebe.

Kako se dijagnostikuje?

Kao i u slučaju anoreksije, prilikom prijema lekar će prvo pregledati osobu ne bi li isključio druge moguće uzroke poremećenog obrasca ishrane, kao što su neurološka ili druga opšta medicinska stanja ili mogućnost da je obrazac prejedanja posledica nekog drugog psihičkog poremećaja kao što je depresija.

Pregled zuba može pokazati prisustvo karijesa ili upalu desnih. Gleđ zuba je najčešće istrošena od česte izloženosti kiselini prilikom povraćanja. Fizički pregled takođe može pokazati popucale krvne sudove u očima (nastale od naprezanja prilikom povraćanja), suva usta i posekotine ili žuljeve na jagodicama prstiju nastale usled izazivanja povraćanja. Nalazi krvi mogu pokazati poremećaj elektrolita ili dehidrataciju.

Prilikom prijema u medicinsku ustanovu, pitanja koja mogu biti korisna radi brze procene postojanja poremećaja ishrane jesu:

• Da li se navodiš na povraćanje zato što imaš osećaj da si neprijatno sit/a?
• Da li se brineš da si izgubio/la kontrolu oko toga koliko jedeš?
• Da li si izgubio/la više od 6 kg u periodu od protekla tri meseca?
• Da li veruješ da si predebeo/la kada drugi kažu da si premršav/a?
• Da li bi rekao/la da hrana dominira tvojim životom?

Kako se leči?  

Pristup koji se pokazao kao najefikasniji za lečenje poremećaja ishrane jeste multidisciplinarni pristup. Multidisciplinarni pristup podrazumeva uključivanje endokrinologa, psihijatra i nutricioniste u tretman lečenja osobe obolele kako od anoreksije tako i od bulimije.

Kognitivno-bihejvioralna terapija (REBT i CBT) je pokazala najbolje efekte u radu sa osobama sa bulimijom. Interpersonalna terapija se pokazala kao uspešna dugoročno, ali ne daje brze rezultate. Samopomoć je dobar prvi korak koji osoba može da napravi, u vidu edukacije (npr. putem biblioterapije) i uz značajnu podršku porodice i prijatelja.

Na polju farmakoterapije SSRI (selektivni inhibitori preuzimanja serotonina) su se pokazali kao metoda izbora za lečenje bulimije.

Razvijanje pozitivnije slike o sebi i drugima, promena previsokih kriterijuma i rigidnih ciljeva u vezi sa lepotom, promena doživljaja sopstvenog fizičkog izgleda i ideala lepote, mogu predstavljati značajne faktore prevencije i tretmana bulimije. Kroz rad na navedenim karakteristikama, za koje u kliničkoj i terapijskoj praksi postoje efikasne metode i tehnike, može se postići sistematičniji, značajniji i obuhvatniji napredak u tretmanu simptoma bulimije i poremećaja ishrane uopšte.

Kakva je prognoza?

Ukoliko se leči, oko 50% obolelih ima pun oporavak, 30% se delimično oporavi dok 20% ima hroničan tok. Ukoliko ne postoji nisko vrednovanje sebe ili prateći poremećaj ličnosti prognoza je uopšteno dobra.

The post Bulimija appeared first on Psihocentrala.

Najveći deo svog slobodnog vremena parovi provode jedni sa drugima. Partner nam je najčešći “suigrač“ u svakodnevnim slobodnim aktivnostima. Kojim aktivnostima će jedan par da popuni slobodno vreme koje ima na raspolaganju, kako će one uticati na njihov odnos, ko će pored njih dvoje još učestvovati u tim aktivnostima, individiualan je od para do para, od životne faze do životne faze, od sredine do sredine.

Istraživanja pokazuju povezanost između bračnog zadovoljstva i slobodnog vremena koje par provodi zajedno. Ovo je slučaj i u različitim kulturama. Čak se pokazao i kao najznačajniji direktni prediktor bračnog zadovoljstva.

Dakle, slobodno vreme para podrazumeva aktivnosti u koje se par uključuje, a ne odnosi se na posao, na decu ili neke druge svakodnevne obaveze. Tu se mogu ubrajati rekreacija, opuštanje, fizičko vežbanje, intimnost, zabava i dr., a koje se primenjuju od strane oba partnera. Ove aktivnosti mogu uključivati i druge ljude, prijatelje, komšije, rodbinu, mogu se obavljati van kuće ali i u kući. U nekim slučajevima se u zajedničke aktivnosti para mogu ubrojati i kućni poslovi ukoliko par u njima učestvuje sa uživanjem. Ovakve aktivnosti su relativno obične i dostupne, bez velikih ulaganja i planiranja, spontane su i neformalne, a mogu pružiti paru dobru podlogu za dalji razvoj odnosa, za uspostavljanje granica i razjašnjavanje uloga. Postoje i aktivnosti koje zahtevaju više planiranja i resursa, pre svega novca, a i vremena da bi se sprovele, a zatim i spremnost partnera da se zalažu za tako nešto, što dalje implicira da nekim parovima ovakav tip aktivnosti prosto nije dostupan kao nekima.

Aktivnosti para se, prema Orthner – u i Mancini – u, mogu svrstati u tri tipa:

• Individualne aktivnosti koje partneri obavljaju odvojeno, bez prisustva drugog. One obično vode smanjenju bračnog zadovoljstva, ali to nije pravilo (Orthner i Mancini, 1990; Orthner i Mancini, 1991 prema Johnson, 2005). Ukoliko pri obavljanju individualnih aktivnosti supružnici pružaju podršku jedno drugom to puno doprinosi njihovom odnosu, čak više nego ukoliko partneri zajednički učestvuju u nekoj aktivnosti a pri tom se ne zalažu i ne uživaju jednako.
• Paralelne aktivnosti podrazumevaju učestvovanje u aktivnostima u isto vreme, kao što je na primer gledanje televizije, ali partneri pri tom nemaju isti odnos prema toj aktivnosti. Osim što su tada partneri fizički jedno uz drugo oni zapravo ne rade isto. Ovakve aktivnosti ne doprinose puno partnerima ukoliko je to zajedničko provođenje vremena bez komunikacije i interakcije.
• Zajedničke aktivnosti para obležene su visokim nivoom interakcije, jednakim zalaganjem i zadovoljstvom prilikom njihovog sprovođenja (Johnson, 2005).

Slobodno vreme koje par provodi uživajući u zajedničkim aktivnostima i interesovanjima značajno doprinosi zadovoljstvu brakom, jača veze između partnera i formira identitet para. Zajedničke aktivnosti pružaju paru i mogućnost da nauče i isprobaju nove i drugačije stvari, da razviju veštine rešavanja problema, obezbeđuju socijalnu podršku i na taj način dodatno razvijaju partnerski sistem. Ukoliko je uz zajedničke aktivnosti i interesovanja uključena i otvorena komunikacija, fleksibilnost i prilagođavanje partnera jedno prema drugom postiže se maksimalna korist slobodnog vremena para.

Ograničenja koja se javljaju su nedostatak slobodnog vremena zbog prezaposlenosti, dece koja zahtevaju puno pažnje, zatim nedostatak novca koji ograničava par na neke sasvim jednostavne aktivnosti, takođe i udaljenost rodbine što je bitna stavka za par koji ima decu koju bi mogao ostaviti na čuvanje s vremena na vreme i tako priuštiti malo vremena samo za njih.

Sve aktivnosti u slobodno vreme para mogu se grupisati na sledeći način:

• kulturno – umetničke aktivnosti (npr. Odlazak u biblioteku),
• provod (npr. Odlazak u kafić na kafu),
• relaksacija (npr. Čitanje knjige, novina ili časopisa),
• socijalizacija – uključivanje u širu društvenu zajednicu (npr. Odlazak na sastanak mesne organizacije, političke stranke ili aktivističke organizacije)
• rituali (npr. Odlazak u šoping u grad ili trgovački centar).

Ispitivanjem slobodnog vremena, očekivalo se da će se pojedine aktivnosti izdvojiti kao karakteristične aktivnosti o kojima izveštavaju muškarci i o kojima izveštavaju žene da ih obavljaju u slobodno vreme, što nije dokazano. A jedine aktivnosti koje se izdvajaju kao nešto češće jesu gledanje TV –a ili videa, i ugošćavanje i posećivanje prijatelja ili rodbine. Odlazak u šoping u grad ili trgovački centar je sledeća aktivnost koju još navode da povremeno rade.

• Ukoliko bismo posmatrali par (porodicu) kroz razvojne faze i pratili njihove aktivnosti to bi izgledalo ovako: Najčešće aktivnosti kod porodica u nastajanju su provod, relaksacija i rituali (slušanje muzike, čitanje, šetnja, izlasci u restoran, noćni klub, bioskop, šoping, posećivanje prijatelja i rodbine, itd.). Iste ove aktivnosti najmanje su učestale kod porodice sa odraslim detetom jer su to ljudi u godinama koji imaju manje energije za takve aktivnosti, a još uvek se donekle brinu o svojoj deci ili su zaposleni pa nemaju ni slobodnog vremena, niti ih takve aktivnosti zadovoljavaju. Najčešće aktivnosti porodica sa malom decom su socijalizacija (izleti, piknici, posete sajmova, utakmice, zabave, i sl.), a aktivnosti kojima se najmanje bave su relaksacione aktivnosti. Za porodice koje stare važi potpuno obrnuta situacija, stariji ljudi radije provode zajedničko vreme u opuštenijim aktivnostima koje su manje naporne za njihove godine, a mnogo ređe se uključuju u aktivnosti koje traže mladost, pokretnost i entuzijazam.

Iako je utvrđeno da vremenom dolazi do opadanja zadovoljstva brakom, kao i da je generalno nivo bračnog zadovoljstva kod žena značajno niži u svim razvojnim fazama braka, ukoliko se par uključuje u aktivnosti u kojima oboje uživaju njihovo zadovoljstvo odnosom biće veće. Provod i relaksacija su aktivnosti koje najviše doprinose porastu bračnog zadovoljstva, gde muškarci više uživaju u aktivnosti relaksacije, a žene podjednako u obe.

I teorija i praksa su nam pokazali koliko je značajno zajedničko provođenje slobodnog vremena para za obostrano zadovoljstvo partnera. Dakle, ono što možete da učinite da biste poboljšali vaš odnos jeste da uvrstite u svoj svakodnevni ritam neku aktivnost koju ćete obavljati zajedno sa voljenom osobom. Ovo ne podrazumeva da svaki momenat slobodnog vremena treba da provodite zajedno, već to može biti i kraći vremenski interval koji ćete kvalitetno popuniti sa aktivnostima u kojima ćete oboje uživati. Ukoliko pak imate poteškoća da se složite oko tipa aktivnosti ili pronalazite da vam ni jedna aktivnost ne pričinjava zadovoljstvo možda bi trebali da se obratite stručnom licu za pomoć (i to, na kraju krajeva, spada u zajedničku aktivnost koja za cilj ima poboljšanje partnerskog odnosa).

The post Par koji provodi slobodno vreme zajedno – ostaje zajedno appeared first on Psihocentrala.

Detetovo prilagođavanje na razvod može trajati i do dve godine, a nekada i duže. Od toga koliko roditelji detetu pruže podršku, sigurnost,  razumevanje i veliku ljubav, zavisi će kako će se ono prilagoditi na nov život nakon razvoda.

Razvod je stresan i za dete i za roditelje, ali jak stres roditelja ne sme da bude izgovor za zanemarivanje deteta, opterećivanje deteta odnosom među roditeljima, opeterećivanjem drugim problemima i slično.

Ako su roditelji voljni da svoja negativna osećanja ostave na trenutak po strani dok komuniciraju i usredsrede se na dete i zajedno deluju kao tim, veće su šanse da će se dete brže prilagoditi na razvod i nov život.

Evo kako roditelji mogu pomoći detetu da se što bolje adaptira na nov život:.

Zadržite rutinu

Trudite se da se život ne menja mnogo, da postoji stabilnost, struktura i rutina. Deca vole rutinu jer se osećaju sigurno kada znaju šta da očekuju. Ako nešto obećate trudite se da to i ispunite.

Dakle, trudite se da zadržite dnevnu rutinu: rituale jutarnjeg buđenja, spremanja za vrtič ili školu, vreme za obroke… Trudite se da ako je moguće dete ne menja vrtić ili školu, jer će mu u ovom periodu mnogo značiti i podrška vršnjaka.

Razgovarajte sa detetom

Pomozite detetu da se navikne na razvod. Imajte strpljenja, pružite mu sigurnost i podršku, razgovarajte i ohrabrite ga da priča o svojim osećanjima. Pustite ga da vam postavi pitanja i dajte mu odgovore. Možete mu predložiti da zapiše svoja osećanja ili da razgovara sa nekom drugom bilskom osobom o svojim osećanjima.

Ne opterećujte dete svojim negativnim osećanjima. Dete ako je starije nije vaš terapeut. Ako se teško nosite sa razvodom idite kod psihoterapeuta.

Ni blagi ni strogi

Držite se istih pravila i zahteva jer je to dobro za vaše dete. Mnogi roditelji nakon razvoda previše popuštaju deci iz želje da decu dodatno ne stresiraju i ne povređuju. Dakle, trudite se da dete ne razmazite. S druge strane, nije dobro ni da ste previše strogi.

Potrebno je da držite istu disciplinu kao i pre, da obraćate pažnju na detetova osećanja. Budite topli, puni razumevanja i pažnje. Ne zaboravite da vaše dete treba da postane čovek  i da bude odgovorno i prema sebi i prema drugima.

Redovno komunicirajte i viđajte se sa detetom

Redovno komunicirajte telefonom sa svojim detetom. Interesujte se za njegov život i događaje u njegovom životu. Viđajte se često i trudite se da ne otkazujete dogovore.

Možete napraviti i plan viđanja. Dogovorite se sa bivšim partnerom kako ćete provoditi vreme sa detetom. Trudite se da to bude jednako vreme. Nikako nemojte dozvoliti da vaše dete jedne nedelje živi kod tate a druge kod mame. Dete mora da ima strukturu i rutinu u životu. Najbolje je da živi kod jednog od roditelja a drugog da posećuje.

Ne izbegavajte razgovor sa detetom o njegovim odlascima kod drugog roditelja, ali izbegavajte da dete propitujete o ponašanju i životu bivšeg partnera. Umesto toga, pričajte o zanimljivim događajima. Smejte se i družite.

Komunikacija sa bivšim partnerom

Izbegavajte da pričate loše o bivšem partneru, da ga krivite i vređate pred detetom. Ne raspravljajte se pred detetom. Pred detetom uvek budite tim i trudite se da se dogovarate oko svega što se tiče deteta. Iako se ne slažete i ne možete više zajedno, vi ostajete do kraja života roditelji i zato je važno da imate zajednički stav i da se dogovarate oko vaspitanja vašeg deteta.

Ako ne možete da pričate a da se ne posvađate, onda koristite poruke ili mejl. Nikako ne komunicirajte „preko deteta“. S druge strane, ponašanje pred detetom „kao da vaši odnosi nikada nisu bili bolji“ je takođe loše jer će se dete pitati zašto ste se uopšte i razvodili.

Ne zaboravite da je vaša odluka bila da stupite u brak sa bivšim partnerom i da se vremenom ljudi menjaju. Bes koji imate možete prevazići na mnogo zdraviji način.

Naš savet 

Svakog dana, iznova i iznova ponavljajte detetu da ga volite, da ćete uvek biti tu za njega šta god da se dogodilo i da ćete ga voleti dok ste živi!

The post Kako graditi odnos sa decom nakon razvoda appeared first on Psihocentrala.

The post Simptomi shizofrenije appeared first on Psihocentrala.

Koji opseg raspoloženja je uključen u depresiju?

Depresija varira od normalnog stanja tuge koja traje kratko vreme pa sve do duboke narušenosti raspoloženja koja u krajnjoj liniji može biti opasna po život.

Koliko je česta depresija?

Ponekad se kaže da je depresija uobičajena koliko i prehlada. Veoma je česta u zapadnjačkim kulturama, gde skoro svaka peta osoba jednom u životu prođe kroz depresiju.

Da li su muškarci i žene jednako pogođeni?

Prema statističkim podacima žene dvostruko češće prolaze kroz depresiju nego muškarci. Ovaj podatak važi za većinu kultura širom sveta. Međutim, pojavljuje se sve više dokaza da muškarci skrivaju ili manifestuju simptome depresije drugačije od žena, te ona nije toliko vidljiva.

Kada je depresija klinički značajna?

Postoji veliki broj pitanja koje će lekar uzeti u obzir, ali u suštini ako postoje promene u raspoloženju, ponašanju, fizičkom stanju, misaonim procesima, tokom dužeg vremenskog perioda i ometa svakodnevni život, postoji razlog za zabrinutost što će verovatno rezultirati lečenjem.

Na kom uzrastu mogu da se pojave simptomi depresije?

I deci i odraslima može biti dijagnostikovan veliki depresivni poremećaj ili distimija (dugoročni oblik depresije sa nešto blažim simptomima nego kod velike depresije).

Deca! Da li postoje implikacije za pojavu depresije tako rano u životu?

Postoji gledište da što se ranije u životu razvije depresivni poremećaj povećava se šansa za pojavu i razvoj težeg oblika depresije kasnije.

Dakle, kada depresija obično počinje?

Depresivni poremećaji obično počinju u adolescenciji ili mlađem odraslom dobu.

Koliko dugo traje depresija?

Ako govorimo o jednoj depresivnoj epizodi, koja nije lečena, odgovor je da u najgorem slučaju simptomi traju od 4 do 6 meseci. Ali treba imati na umu da depresija varira po prirodi i težini. Odgovarajući tretman (lekovi i/ili kognitivna psihoterapija) može značajno da ubrza proces oporavka i može da zaštiti od pojave sledeće depresivne episode.

Da li se depresija vraća?

Ne može se izbeći da se depresija vrati, a kod nekih ljudi se može vraćati redovno i trajati duži vremenski period.

Da li je lako dijagnostikovati depresiju?

Postoji mnogo načina kako lekari mogu da procene prirodu i ozbiljnost dijagnoze, ali se nekad depresija može i prevideti. Depresija može da koegzistira sa drugim poremećajima te nekada nije lako uočljiva kliničarima. Takođe, neki ljudi skrivaju svoju depresiju.

The post 10 Odgovora na pitanja o značenju i toku depresije appeared first on Psihocentrala.

Da li antidepresivi rade?

Antidepresivi su se pokazali kao efikasni u lečenju težih oblika depresije, pa se s toga preporučuje njihova upotreba. Ipak, uspeh zavisi od toga kako ćemo definisati ishod. Kod mnogih se depresivni simptomi iznova vraćaju ili se ne oporave u potpunosti nakon terapije antidepresivima, a neki ljudi čak pokazuju otpornost na tretman.

Da li su neki antidepresivi bolji od drugih?

Svi antidepresivi daju uglavnom iste rezultate. Ključna razlika za većinu ljudi je stepen do kog mogu tolerisati sporedne efekte datog antidepresiva. Takozvane nove generacije antidepresiva imaju relativno manje nuspojava i najgore od njih obično prođu nakon nekoliko nedelja.

Koliko se dugo antidepresivi moraju uzimati?

Prema trenutnim smernicama antidepresivi se moraju koristiti minimum šest meseci redovno, a nakon toga se može produžiti terapija na još šest meseci. Za ljude sa istorijom lečenja rekurentne depresije tretman antidepresivima može biti neograničen.

Da li psihoterapijski tretman depresije pomaže?

Najveći broj istraživanja u okviru psihološkog tretmana depresije je rađen za kognitivno bihejvioralnu terapiju (REBT i CBT). Rezultati ukazuju na značajnu efikasnost ove terapije u lečenju depresije u odnosu na osobe koje su bez ikakvog tretmana. Takođe, daje jednake rezultate kao i lekovi u smanjenju depresije u akutnoj fazi. I efikasnija je od lekova u dugoročnoj prevenciji recidiva.

Šta je sa ostalim vrstama psihoterapije?

Druge vrste psiholoških terapija mogu biti efikasne u rukama iskusnog terapeuta. Pitanja kao što su vreme, troškovi i praktičnost treba uzeti u obzir, ali je i dalje veliki problem kako izmeriti i dokazati efikasnost određenih psiholoških terapija. Ono što dodatno otežava utvrđivanje efikasnosti jeste što postoje mnogi oblici terapije, od kojih se neke preklapaju.

Kako REBT i CBT pristupa depresiji?

REBT i CBT pristup utvrđuje na koji način su naša razmišljanja, osećanja i ponašanja u interakciji, jer su naše misli te koje određuju kako ćemo se osećati i ponašati. Negativne, nerealne ili netačne misli uzrokuju uznemirenost zato što je to iskrivljeno tumačenje situacije.

Dakle, na koji način REBT i CBT radi?

To su specifične tehnike koje omogućavaju klijentu da prekine krug negativnog raspoloženja i negativnog razmišljanja i kompenzuje to razvojem alternativnih načina mišljenja i ponašanja, čime se smanjuje uznemirenost. To je praktičan pristup rešavanju problema gde je fokus na trenutne probleme umesto na stvari iz prošlosti.

Da li postoje loše strane REBT-a i CBT-a?

To je visoko strukturisan pristup koji ne odgovara svima, a verovatno nije korisno za ljude koji imaju kompleksne mentalne probleme. Neki ljudi se žale da ih fokusiranje samo na razmišljanje i rešavanje problema ograničava i ne dozvoljava im da se bave širim pitanjima koja takođe doprinose razvoju depresije.

Od čega bi trebalo prvo početi: lekovi ili psihoterapija?

Svakako bi trebalo prvo proveriti sa svojim lekarom. Simptomi depresije mogu biti prouzrokovani različitim fizičkim stanjima što treba uzeti u obzir prilikom donošenja odluke o odgovarajućoj terapiji.

A ako ne postoje fizički problemi, šta onda?

Onda imate izbor. Vaš lekar može preporučiti antidepresive ili psihološku terapiju u zavisnosti od vaših simptoma. Neki stručnjaci veruju da je kombinacija antidepresiva sa psihološkom terapijom mnogo efektivnija nego ako se primenjuju pojedinačno, naročito ako se radi o ozbiljnijem stepenu depresije. Ovih dana psihološka terapija može da se obavlja putem telefona, interneta, pa čak i mail-a, tako da su mogućnosti šire nego ranije.

The post 10 Odgovora na pitanja o antidepresivima i psihološkom tretmanu depresije appeared first on Psihocentrala.

Svaka osoba koja se suočava sa depresijom zna da je to borba koja može trajati čitavog života. Depresija ne prolazi tek tako čak i uz odgovarajući tretman lekara i profesionalaca i uz podršku i saosećanje porodice i prijatelja. Stanje može da se poboljša, moguć je i delimičan oporavak ali to, ipak samo po sebi, ne garantuje i potpuno ozdravljenje.

Psihički poremećaji imaju veliki uticaj na čitavo telo, ne samo na mozak. Može doći do povećanja telesne težine, promene krvnog pritiska, hroničnog umora i nesanice, umanjenja seksualne želje i bolova u leđima. Depresivno raspoloženje tokom dužeg perioda utiče na čitavo telo i naučnici sprovode razna istraživanja kako bi utvrdili tačne posledice ovih efekata.

U poslednje vreme je, kao rezultat istraživanja, došlo do suočavanja sa neprijatnom realnošću da bi osobe koje pate od učestale depresije mogle da žive kraće od osoba kojima ista nikad nije bila dijagnostikovana. Rađene su brojne naučne studije i više ne možemo da poreknemo činjenicu da depresija potencijalno doprinosi skraćenju životnog veka o čemu svedoči i istraživanje Kare Zivin, glavnog autora studije ’Veterans affairs’ objavljene u magazinu  ’Psychiatric services’.

U svetu ima 350 miliona ljudi koji pate od nekog oblika depresije što znači da upravo tim 350 miliona ljudi preti opasnost od skraćivanja životnog veka; iako su ove brojke poražavajuće, učenje o tome zašto i kako se ovo dešava doprinosi podizanju svesti i samim tim, ukazuje na sveokupni problem. Evo nekih činjenica u vezi depresije i dugovečnosti koje bismo trebali znati.

Da li depresivni zaista žive kraće?

Ukoliko guglate ovu temu, istog momenta ćete uvideti da postoji ogromna baza podataka u koju možete da uplivate i gotovo svaka svedoči o skraćenju životnog veka. Na primer, u avgustu 2012. godine časopis „Psychiatric services“ je publikovao prikupljene informacije iz studije programa „Veterans affairs“ koja potvrđuje da klinička depresija skraćuje život. Studija je pokazala da su odrasli ljudi, koji su bili uključeni u istraživanje, imali u proseku oko pet godina kraći život od ljudi kojima depresija nije dijagnostikovana.

„JAMA Psychiatry“ je ove godine objavila podatke više od 200 internacionalnih studija koje su rađene u razmaku od nekoliko decenija. Opšti zaključak je da je osobama koje pate od depresije duplo veća verovatnoća umiranja u narednih 10 godina od osoba koje ne pate od depresije. Takođe, osobama koje pate od mentalnih oboljenja se u 80% slučajeva povećava rizik od srčanog udara.

Dodatno, na Oksfordu su istraživači došli do otkrića da borba sa depresijom skraćuje život isto koliko i pušenje – 7 do 11 godina. U 2006. godini slična studija je pokazala da je ljudima koji pate od teške depresije životni vek skraćen u opsegu od 13 do 31 godinu.

Statistički podaci mogu da variraju od istraživanja do istraživanja ali je kranji ishod više-manje konzistentan: očekivano je da depresivni pojedinci umiru pre ostalih. Dodatna uznemiravajuća činjenica je da „životni raskorak“ između zdravih i depresivnih osoba od 70’ – ih na ovamo sve veći.

Šta je sa osobama koje pate od drugih psihičkih poremećaja?

Dr Sina Fejzel sa psihijatrijskog odseka univerziteta u Oksfordu je u magazinu „Science Daily“ svedočila o tome da nije samo klinička depresija ta koja ljudima skraćuje život; ona tvrdi da su „mnogi psihički poremećaji povezani sa skraćenjem životnog veka“  pa je zapravo potrebno posvetiti istu količinu pažnje svima koji pate od sličnih oboljenja.

Istraživači na Oksfordu su naročito istakli kako ljudi sa bipolarnim poremećajima mogu da žive 9 do 20 godina manje dok se obolelima od shizofrenije životni vec skraćuje od 10 do 20 godina. Oboljenja poput hronične anksioznosti i poremećaja u ishrani takođe potencijalno umanjuju dugovečnost iako nije tačno utvrđeno koliko godina života se gubi u okviru ovih kategorija.

Imajući na umu da se mnogi psihički poremećaji međusobno prepliću, sigurno da nije lako predvideti životni vek. I dok je gotovo uobičajeno sresti ljude koji pate od depresije ili anksioznosti, od izuzetnog je značaja znati da što je poremećaj teži i ozbiljniji veća je i stopa smrtnosti.

Zašto psihički poremećaj dovodi do skraćenja životnog veka?

Ljudi greše kada razdvajanju psihičke poremećaje od fizičkih oboljenja jer na taj način ljudi gube iz vida da psihički poremećaji imaju enorman uticaj na ostatak tela. Osobe koje oboljevaju od psihičkih poremećaja, bilo da je depresija ili šizofrenija, češće ulaze u konfliktne situacije i rizična ponašanja (zloupotreba alkohola i droga) što im skraćuje dodatnih 9 do 24 godina života. Ove osobe često umeju da naude sebi samima ili da izvrše samoubistvo te i ovi podaci takođe utiču na prosečan broj godina života.

Šta više, ove osobe češće obolevaju srčanih bolesti, dijabetesa i raka. Ovo su možda i činjenice koje najviše plaše u vezi sa mentalnim poremećajima jer izgleda direktno utiču i na razvoj fizičkih bolesti i na taj način rezultuju preuranjenom smrću.

Najznačajnija otkrića iz analiza sprovedenih u „JAMA Psychiatry“ tiču se činjenice da najveći broj preuranjenih slučajeva od smrti zapravo nije direktno povezan sa mentalnim poremećajima već onoga što nastaje kao direktna posledica depresije npr. srčani udar.

Šta možemo da uradimo povodom toga?

Činjenica je da su ljudi koji pate od psihičkih poremećaja upravo oni koji su najranjiviji. A kako je u našem društvu i dalje pristutno neobrazovano mišljenje da je „sramota“ ići kod psihijatra ili psihologa ljudi sami sebi onemogućavaju da dobiju neohodnu pomoć te nije iznenađenje da se ranije susretnu sa smrću od svojih vršnjaka.

Smatram da je sistem neophodno menjati i da je to vrlo izvodljivo. Mentalno zdravlje treba postati jedan od proriteta izučavanja, inovacije i obrazovanja. Naravno, možda se o depresiji priča više nego ikad ali to i dalje ne znači da je uzeta kao ozbiljna pretnja i problem društva u meri u kojoj bi trebalo. Ipak, podižući svest ljudi, možemo da doprinesemo tome da ranije zatraže pomoć i postanu odgovorniji prema svom mentalnom zdravlju.

Osim toga, ljudi koji pate od mentalnih poremećaja mahom žive u siromašnim oblastima, često su nezaposleni i mnogi ne dobijaju socijalnu pomoć. Za početak, možemo da obratimo veću pažnju na naše komšije i prijatelje kojima nedostaju svakodnevna sredstva za život. Razumevanje i shvatanje problema je dobar početak u pravcu poboljšavanja gore navedene statistike. Jedan od načina na koji se može pomoći  je da se pojedinac priključi određenoj nevladinoj organizaciji koja je fokusirana na pomoć ljudima koji pate od depresije i anksioznosti.

Ne zaboravite da je način na koji govorimo o depresiji takođe izuzetno značajan. I najmanje promene u svakodnevnoj konverzaciji mogu da načine takvu promenu kakvu ne možemo ni da zamislimo: i ko zna? Mogli bismo da pomognemo ljudima da žive duže.

The post Da li ljudi koji pate od depresije imaju kraći životni vek? appeared first on Psihocentrala.

Ako ste se ikada pitali zašto ste birali neke osobe za svoje partnere u svom životu, kako su se te veze održavale, a zbog čega raspadale, kojim ponašanjima ste terali od sebe, a kojim zadržavali partnere, ili pak kakvi su vas to partneri privlačili ili nervirali, odgovor vam delom može pružiti teorija afektivne vezanosti.

Šta je afektivno vezivanje (AV) i kako nastaje

Osnivač teorije afektivnog vezivanja Džon Bolbi (Bowlby, 1988), je pretpostavio da kvalitet emocionalnih odnosa koji nastaju u ranom detinjstvu, oblikuje naše odnose tokom kasnijeg života. Afektivna veza je poseban mehaizam koji se formira na osnovu prvih emocionalnih kontakta bebe sa osobama iz svog bliskog okruženja (roditeljima, starateljima, bakama, dekama, sestrama i braćom…). Na osnovu toga ono stiče sliku o sebi, kao vrednom ili nedovoljno vrednom ljubavi i poštovanja, i o svetu kao sigurnom ili nesigurnom mestu za život. Na formiranje te slike utiče ponašanje ovih bliskih osoba, odnosno njihova doslednost i responzivnost na potrebe deteta.  Ukoliko se na detetove potrebe pravilno odgovori ono će se osećati sigurno i voljeno, ali ukoliko se detetovi signali iznova i iznova propuštaju ili ne razumeju pravilno, te usledi odgovor koji je neadekvatan, dete će se osećati nesigurno, nezadovoljno, nevoljeno. Na osnovu ovoga dete dalje razvija unutrašnji radni model (koji predstavlja sliku sebe i drugih), koji kasnije proverava u kontaktu sa drugim osobama, odnosno u relacijama sa drugim bliskim figurama. Ono što je utešno jeste da dete u toku života ima mnogo osoba sa kojima ostvaruje afektivnu vezanost i mnogo relacija u kojima testira svoj radni model, pa ukoliko je sa jednim od roditelja ili nekom drugom bliskom osobom ostvarilo loš kontakt to neće trajno oštetiti njegovu mogućnost uspostavljanja stabilnih veza sa drugim ljudima.

Stilovi afektivnog vezivanja u detinjstvu

Teorija razlikuje četiri tipa afektivne veze u zavisnosti od ostvarenog emocionalnog kontakta sa bliskim osobama:

• Sigurna afektivna vezanost se formira kada su bliske osobe dostupne detetu, dosledne u svom ponašanju, kada su potrebe deteta uvažene i kada je na njih pravilno odgovoreno.
• Odbacujuća afektivna vezanost nastaje u kontaktu koji je takođe dosledan, ali je dosledan u neodgovaranju bliskih osoba na detetove potrebe. Njih prepoznajemo kao hladne roditelje, distancirane od svoje dece, koji su koncentrisani na materijalno zbrinjavanje i uspostavljanje discipline.
• Ambivalentnu afektivnu vezanost odlikuje nedosledno ponašanje bliskih osoba koje je nekada odgovarajuće, a nekada ne. Roditelj ove dece je haotičan, pre svega u svom funkcionisanju, a tako i u odnosu i brizi o detetu. Čas je previše zabrinut i usmeren na dete, prezaštićuje ga, čas ga odbacuje i reaguje nervozno i nesigurno na detetove signale.
• Dezorganizovana afektivna vezanost se može razviti u kontaku sa roditeljima koji su psihički oboleli, zlostavljani, itd. (Stefanović-Stanojević, 2002).

Jedino osobe koje su u svom najranijem detinjstvu ostvarile sigurnu afektivnu vezanost sa svojim roditeljima, prema istraživanjima, ostvaruju sigurne i stabilne veze i u odrasloj dobi koje su dugotrajnije (Keelan, Dion i Dion, 1994 prema Kurbalija, 2011). U odnosu na obrasce nesigurne vezanosti partneri sa obrascem sigurne vezanosti su otvoreniji, pristupačniji, zadovoljniji partnerskim odnosom, i nisu skloni emocionalnim ispadima (Feeney i Noller, 1990; Simpson, 1990 prema Kurbalija 2011).

Afektivno vezivanje u romantičnim odnosima

Prema dimenzionom pristupu, koji se koristi u istraživanjima partnerske afektivne vezanosti gde je jedna dimenzija izbegavanje, a druga anksioznost, može se odrediti i tip partnerske afektivne vezanosti: izbegavajuća, sigurna, preokupirana i bojažljiva partnerska afektivna vezanost. Pokazalo se da kada se kategorije posmatraju dimenziono, dobija se normalna raspodela; najviše je onih koji su sigurno afektivno vezani, a frekvencija osoba koje su vezane po nekom od nesigurnih obrazaca skoro simetrično značajno opada.

Sigurno afektivno vezane osobe najčešće imaju duge, stabilne veze, pokazuju veće zadovoljstvo vezom, i otvorene su za seksualno istraživanje, ali najčešće sa jednim partnerom sa kojim su dugo u vezi. Ove osobe imaju visoko samopouzdanje, imaju realnu sliku o sebi i drugima, sposobni su da ostvare balans u stepenu vezivanja i autonomije, a konflikte rešavaju konstruktivno.

Izbegavajući stil partnerske afektivne vezanosti karakteriše smanjeno intreresovanje za partnerske veze, naročito za duge veze. Smanjeno je zadovoljstvo vezom, i velika je stopa raskida. Osobe koje se ponašaju po ovom obrascu su sklonije vezama „na jednu noć“, koje podrazumevaju fizički, seksualni kontakt, a manje su okrenute emotivnom i intimnom aspektu seksa. Takođe imaju visoko samopouzdanje ali uz naglašenu potrebu za autonomijom, te se više bave svojim potrebama i oslanjaju se na sebe, a retko kad traže podršku partnera. Plaše se vezivanja i teško ispoljavaju emocije.

Ljudi sa preokupiranim stilom afektivne vezanosti imaju povišenu anksioznost u vezama, često su preokupirani svojim partnerom, manje su zadovoljni svojom vezom, i veća je šansa za raskid veze. Za razliku od sigurnih i izbegavajućih, češće iskuse strastvenu ljubav, i skloniji su opsesivnom i zavisnom stilu ljubavi. Što se tiče seksa, preferiraju intimne i afektivne aspekte seksa. (Hazan i Shaver, 1987). Veoma su dramatični u odnosu, skloni su idealizaciji partnera, a raskid teško doživljavaju pa zbog toga često ostaju u odnosu sa nekim iako su nesrećni.

Bojažljivi stil afektivne vezanosti karakteriše povišenost i na dimenziji anksioznosti i na dimenziji izbegavanja i oni nemaju razvijenu strategiju ponašanja u bliskim vezama. Pokazuju strah od gubitka partnera, ali istovremeno izbegavaju zbližavanje (Bartholomew,1990). Zbog toga su njihove partnerske veze „retke ili haotične“ (Stefanović-Stanojević, 2002). Imaju nisko samopouzdanje, te problem u komunikaciji sa partnerom, a u odnosu su pasivni i zavisni u odnosu na drugu osobu. Skloni su da za sve probleme krive sebe, a s obzirom na njihovu nesigurnost, imaju strah da neće naći drugog partnera, pa zbog toga isto kao i bojažljivi ostaju u vezama.

S obzirom da u opštoj populaciji ima najviše ljudi sa sigurnim obrascem afektivne vezanosti (nešto više od 50 posto), zatim da je kod muškaraca najčešći izbegavajući obrazac, a kod žena preokupirani, neće iznenaditi da su najčešće kombinacije obrazaca afektivne vezanosti te da oba partnera pokazuju siguran obrazac, zatim da muškarac pokazuje izbegavajući, a žena siguran, kao i da muškarac pokazuje izbegavajući, a žena preokupirani obrazac afektivne vezanosti (Stefanović-Stanojević, 2004). Sigurno znate parove koji se uklapaju u ovakve kombinacije, a definitivno najdinamičnija kombinacija partnera je poslednja, gde je muškarac izbegavajući, a žena preokupirani obrazac AV.

Ukoliko želite da ostvarite stabilnu vezu, u kojoj ćete se osećati sigurno, zadovoljno, prihvaćeno i voljeno birajte osobu koja ima sigurni obrazac, tim pre ukoliko vi imate razvijen neki od nesigurnih obrazaca afektivnog vezivanja. Na ovaj način može se korigovati vaš stil vezivanja i pomeriti vas ka sigurnom obrascu. Sa ovim pomeranjem povećavate stepen zadovoljstva ne samo u romantičnoj vezi, već se ovo zadovoljstvo preliva i na druge sfere vašeg funkcionisanja, jer dokazano je da stabilan i zadovoljavajući ljubavni odnos značajno doprinosi ukupnom kvalitetu života.

The post Kako biramo partnere na osnovu stila vezivanja? appeared first on Psihocentrala.