Kockanje predstavlja fenomen koji se susreće u različitim oblicima i u gotovo svim kulturama. Razlikujemo socijalno, profesionalno i patološko kockanje. Socijalno kockanje je kulturno prihvatljiva zabava i rekreacija koja ne uzrokuje ozbiljnije negativne posledice. Profesionalno kockanje je posao kojim se bave uvežbane, vešte i disciplinovane osobe. Zavisnost od kockanja je poremećaj kog karakterišu česte, ponavljane epizode kockanja koje dominiraju životom osobe, sve do oštećenja socijalnog radnog i porodičnog funkcionisanja.

“Učestalo kockanje koje zasenjuje sve ostalo u životu jedne osobe. “

• Obično počinje do 25 godine života
• Češće kod muškaraca
• Faktor rizika je dodir sa kockanjem u toku adolescencije

Kod zavisnosti ili patološkog kockanja, osoba ima takav poriv za kockanjem koji postepeno preovladava nad svim drugim aspektima života. Zavisnici od kocke troše sve više i više novca kako bi doživeli željeni intenzitet uzbuđenja. Sa ovakvim ponašanjem nastavljaju i bez obzira na moguće posledice koje ono ima na društveni i porodični život, posao i odnose sa bližnjima.

Uzroci

Smatra se da je uzrok razvoja zavisnosti od kockanja kombinacija bioloških (genske predispozicije), psiholoških i socijalnih faktora. U podlozi zavisničkog ponašanja su porivi za uzbuđenjem i smanjenjem napetosti. Pokrenuti su nekom emocijom ili događajem, npr. teskobom, usamljenošću, depresijom, nezadovoljstvom, kod anksioznih, pasivno agresivnih ličnosti sa osećajem inferiornosti, krivice, niskog samopoštovanja, koje ne prihvataju odgovornost za vlastito ponašanje.

Zavisnost od kockanja se češće javlja kod muškaraca, obično pre 25, godine života što je pogubno za njihov emocionalni razvoj, dok kod žena započinje kasnije u životu.  Uočene su i razlike u načinu kockanja. Muškarci se češće kockaju u grupama, a žene same. Osobe koje su odrastale sa roditeljem kompulzivnim kockarom ili zavisnikom od alkohola su podložniji riziku. Adolescenti koji su već počeli da se kockaju takođe su izloženi većem riziku od ozbiljne zavisnosti. Osoba koja je zavisna od kockanja je neretko slika i prilika samopouzdanja i optimizma.

Jak unutarnji ili spoljni stresor može socijalno kockanje iznenada pretvoriti u kompulzivno kockanje.

Posledice

Kada kockanje dosegne nivo zavisnosti, osoba znatno promeni svoje ponašanje. Javlja se sklonost ka iskrivljenom mišljenju, poricanju, negiranju i sujeverju. Paradoksalno je da što više gubi uvereniji je u „siguran dobitak“ i promenu. Dolazi do sve većih financijskih problema – dugova, prodaje imovine, poteškoća u otplati kredita i iznuđivanja novca od članova porodice. Narušavaju se porodični i romantični odnosi. Dolazi do neadekvatnog roditeljstva, bračne disfunkcije, pa i raspada porodica. Supruge često obolevaju od depresije, glavobolje, smetnji sa varenjem i nesanice, a deca češće obolevaju od bolesti povezanih sa stresom  – astme, alergije, i smetnji sa varenjem. Dolazi i do problema na radnom mestu zbog otežane koncentracije, izostanaka sa posla, zajmljenja novca od kolega, smanjenja efikasnosti ili školskog uspeha.

Nemogućnost podmirenja dugova pokreće ih u smeru manipulacija sa kreditnim karticama, prevarama, krađama, što dovodi i do problema sa zakonom. Narušava se fizičko zdravlje, pojavljuju se hronične glavobolje, bolovi u grudima, poremećaji spavanja i kardiovaskularne bolesti, a od psihičkih poremećaja učestalost depresije kod zavisnika od kockanja je 2-4 puta češća u odnosu na zdrave, kao i stopa pokušaja suicida koja je znatno veća nego u opštoj populaciji.

Ovaj poremećaj takođe može biti povezan sa mnogim drugim mentalnim poremećajima kao na primer anksioznošću, depresijom a moguće i sa antisocijalnim poremećajem ličnosti.

Šta preduzeti

Ukoliko se osoba kocka, i ne zna za meru u tome, dešava se da se lekaru prvo obrati neki njen rođak ili prijatelj. Medicinski postupak podrazumeva stručnu procenu i lečenje eventualnih osnovnih psihičkih poremećaja, kao što su anksioznost i depresija. Danas u mnogim grupama za samopomoć patološki kockar može da pronađe dragocenu podršku. Isto tako, neke od organizacija pružaju podršku članovima porodice i prijateljima u njihovom nastojanju da pomognu zavisniku od kockanja.

Savetuje se da zavisnik nastavi svoj život u krugu porodice, ali i da bude aktivno uključen u organizovan program lečenja. Deo programa uključuje kontrolu njegovih financijskih transakcija, kreditnih mogućnosti, posedovanja kartica i sl. Neophodno je obrazovanje porodice, eventualno uključivanje Centra za socijalni rad radi saniranja dugova. Cilj je stabilizovati stanje i uspostaviti apstinenciju uz psiho-socijalnu zaštitu od novih dugova.  Psihoterapija može biti korisna i blagotvorna. Pokazalo se da je učinak terapije najbolji u fazi kad je osoba već uspela da barem delimično ovlada porivom za kockanjem.

S obzirom da se radi o bolesti sa nepovoljnim delovanjem na porodicu i društvo, da se u sve mlađoj dobi uočavaju prvi znakovi kockarskog ponašanja i da je sve veći broj zavisnika  –  neophodno je podići svest društva o značaju  i razmerama problema a preventivne aktivnosti usmeriti prema adolescentima i mladima.

The post Zavisnost od kockanja appeared first on Psihocentrala.

Socijalna anksioznost — forma generalizovanog anksioznog poremećaja — može učiniti da se zabava i druženje proživljavaju kao mučna iskustva.

Ovo stanje je prisutno kod 7-8% osoba i manifestuje se kao intenzivan osećaj neprijatnosti i nelagode u komunikaciji sa drugim ljudima. Takođe, kod onih koji pate od socijalne anksioznosti,  može izazvati (neosnovano) osećanje sramote i krivice.

Suštinski? Jako, jako loš osećaj.

Ljudi koji ne doživljavaju socijalnu anksioznost teško da mogu empatisati sa osobom koja je proživljava svakodnevno. Umetnica Shea Strauss (za potrebe ovog članka preradio Dr Petar Vojvodić) je ilustrovala na divan način kako svakodnevne socijalne interakcije deluju osobama sa ovim poremećajem.

Možda ćemo u buduće na bolji način razumeti kada osoba odbije da izađe uveče u grad ili nam ne javi na telefon.

The post Crteži koji otkrivaju kako je to živeti sa socijalnom anksioznošću appeared first on Psihocentrala.

U Srbiji nažalost nema jasne strategije za identifikaciju i obrazovanje nadarene dece. Iako inkluzivno obrazovanje uključuje i pružanje podrške u obrazovanju darovitih, i dalje se ovoj temi posvećuje malo pažnje.

Postoje razni seminari koji nastavnicima i stručnoj službi škole omogućavaju prepoznavanje i podsticanje darovitih učenika. Pored toga postoje i različite ustanove u kojima daroviti mogu razvijati svoje sposobnosti. Ali ne postoji jasan sistem kao u drugim državama. U velikoj većini slučajeva, daroviti se obrazuju po standardnim programima, ostaju neprimećeni i ne razvijaju svoj pravi potencijal. Daroviti su primorani da se uklope u „prosečnog“ učenika.

U školama takođe postoji opšte mišljenje da daroviti učenici mogu da uspeju bez podrške nastavnika i posebnih programa. Postoje i razni mitovi o darovitima. Poput tih da im sve ide lako, da svi daroviti vole da idu u školu, da su omiljeni učenici svojim nastavnicima, da dobijaju samo dobre ocene, do toga da nisu dobri prijatelji. Daroviti učenici su kao i sva ostala deca samo su njihove potrebe veće. Oni brzo uče, brzo pamte, brzo rešavaju probleme i uviđaju odnose, imaju bogat rečnik, napreduju brže od svojih vršnjaka  i slično. Uopšteno govoreći, daroviti učenici mogu imati sve teškoće i potrebe u školi kao i sva ostala deca.

Kako otkriti darovitog učenika?

Darovitost mogu otkriti roditelji, vaspitači, nastavnici, psiholozi i pedagozi. Darovito dete je dete koje se ističe, u odnosu na ostale učenike, ili visokom inteligencijom ili izrazitim razvojem pojedinih sposobnosti. Darovito dete brže napreduje od vršnjaka.

Da li je dete darovito ili ne to najbolje mogu pokazati testovi koje sprovode psiholozi. Stoga, kada roditelji ili učitelji uoče da dete ima mnoge karakteristike darovite dece, bilo bi dobro da traže mišljenje i psihologa kako bi napravili plan aktivnosti i sadržaja sa kojima bi podsticali tu darovitost.

U identifikaciji darovitosti se može i pogrešiti. Naime, neki daroviti učenici ostaju neprimećeni jer učitelji mogu identifikovati samo one učenike koji redovno uče, koji pokazuju inicijativu. Često se dešava da se zapostavljaju učenici koji dolaze iz drugh sredina ili ne znaju dobro jezik na kojem se nastava održava. Zato je možda bolje pitati same učenike da procene ko je u njihovom odeljenju daroviti.

Darovitima takođe može biti dosadno na časovima i mogu biti frustrirani jer im je gradivo previše lako, mogu izgubiti i interesovanje za učenje. Neki mogu prikriti svoju darovitost kako bi se uklopili u vršnjačku grupu, a neki mogu imati i probleme u učenju koji mogu maskirati njihovu darovitost. Zato je važna podrška odraslih kako bi na vreme prepoznali darovitost i podsticali je ili otklanjali teškoće koje sputavaju dete u ostvarenju svojih potencijala.

Kako razvijati darovitost?

Kada se prepoznaju daroviti učenici, njihovo obrazovanje se može sporovoditi u posebnim odeljenjima gde su i drugi daroviti, preskakanjem razreda ili tako što im se redovni program obogaćuje u skladu sa njihovim interesovanjima i napretkom.

Izdvajanje darovitih u posebna odeljenja u osnovnoj školi, nije praksa u Srbiji. Ovaj vid obrazovanja darovih je takođe teško sprovesti jer su i daroviti međusobno različiti.

Ubrzavanje tj. preskakanje razreda podrazumeva da, na primer, učenik umesto u drugi razred, nakon psihološke procene se upiše u treći. Ovde je veoma važno mišljenje psihologa jer intelektualni razvoj deteta ne mora pratiti i emotivni razvoj.

Ono što se najviše praktikuje jeste obogaćivanje redovnih programa. Ovo mogu sprovoditi svi učitelji i nastavnici za svakog učenika koji pokazuje interesovanje za određeni predmet, a za identifikovane darovite učenike se može izraditi i IOP 3 (individualni obrazovni plan) koji podrazumeva unapred planirane sadržaje i aktivnosti koji razvijaju darovitost.

Daroviti takođe imaju mogućnost da pohađaju dodatnu nastavu, sekcije, fakultativne predmete. Mogu se uključiti u rad Regionalnog centra za talente, ići na strane jezike, sportove, u muzičku školu. Takođe su dragocena iskustva za darovite i posete muzejima, naročito interaktivnim.

U toku rada sa darovitima važno je stvoriti što više prilika da darovit učenik istražuje, rešava probleme, takmiči se sa drugima, da ima priliku da iskaže svoje ideje.

The post Darovita deca u školi appeared first on Psihocentrala.

The post Transakciona analiza appeared first on Psihocentrala.

Nastanak pojma kroz istoriju

Posao i porodica predstavljaju dva najvažnija životna domena za najveći broj ljudi u svetu. Prvo interesovanje za ovu oblast, javlja se davno, sa procesom emancipacije žena. Pre jednog veka, u industrijalizovanom društvu, uobičajeno je bilo da se muškarci zapošljavaju, a da su žene te koje ostaju kod kuće da se brinu o deci i domaćinstvu. Takođe, u poljoprivrednim domaćinstvima, gde posao i porodica nisu bili razdvojeni, žene su učestvovale u obavljanju poslova, ali je manipulisanje novcem bilo dozvoljeno samo muškarcima. Masovna regrutacija za Prvi svetski rat je odvela veliki broj muškaraca sa njihovih radnih mesta i dovela do nedostatka radne snage, pa su poslodavci bili primorani da zapošljavaju žene kako ne bi došlo do kolapsa u privredi. Pojačano interesovanje za problematiku odnosa posla i porodice se javlja i nakon Drugog svetskog rata, kada je došlo do masovnog zapošljavanja žena iz srednje klase (Vidanović, Todorović i Hedrih, 2006).

Zapošljavanjem žena, desile su se promene i na mikro, i na makro nivou. Promene su bile uočljive kako u samoj porodici, tako i u društvu. Odnos posla i porodice je postao drugačiji, jer više nije postojao jedan član koji je bio zadužen za obavljanje svih kućnih poslova, brigu o deci, i održavanje domaćinstva, već su se te obaveze morale raspodeliti na oba supružnika. Takođe, pošto su oba partnera sticala prihode, imali su i veću kontrolu nad korišćenjem novca koji donose u kuću, i oba partnera su imala priliku da pored toga što rade iz finansijskih razloga, mogu da grade svoju karijeru i da se usavršavaju u svojim profesijama . Žene, koje su do tada uglavnom bile u kući, sada izlaze iz porodice i: stiču nove kontakte, postaju finansijski nezavisne od partnera, traže ravnopravno učešće u raspodeli vlasti, imaju manje vremena za obavljanje kućnih poslova i brigu o deci, omogućavaju opstanak porodici koja nema muškog roditelja, ili gde je muškarac nezaposlen, što dovodi do pomeranja tradicionalnih uloga (Vidanović, Todorović i Hedrih, 2006)..

Sve ove promene dovode do značajnih turbulencija u tradicionalnom shvatanju porodice. Jedan od možda najvećih zahteva koji se postavlja pred članove porodice, pogotovo pred zaposlene žene i majke je zahtev za usaglašavanjem poslovnih i porodičnih aktivnosti i uloga, čime se, pre perioda masovnog zapošljavanja žena, niko nije morao baviti.

Šta je to konflikt posla i porodice?

U tradicionalno organizovanim porodicama muškarac je radio, donosio novac u kuću, upravljao i raspolagao njim, a žena je bila zadužena za obavljanje kućnih poslova i brigu o deci. Zapošljavanje žena je dovelo do promena u funkcionisanju kako porodica, tako i samih osoba. Oba partnera su se počela baviti i jednim i drugim domenom života. Sada oba supružnika zarađuju, učestvuju u kreiranju budžeta porodice, raspolažu sredstvima, ali i dele kućne poslove i brigu o deci. U nekim periodima života osobama je postajalo teško da postignu sve, i da rade, i da brinu o porodici, što je u samim osobama izazivalo osećaj nelagodnosti i anksioznosti koji danas zovemo konflikt posla i porodice. On se može javiti i kod žena i kod muškaraca, ali je u istraživanjima češće korišćen uzorak žena za ispitivanje, zbog pretpostavki da je na njima i u savremenom društvu i dalje „najveći deo posla“ što se tiče brige o porodici i domaćinstvu, te da im je zbog toga teže da balansiraju aktivnostima.

Konflikt posla i porodice se najčešće objašnjava preko teorije uloga. Osoba u toku života može imati različite uloge, kao što su uloga deteta, brata, sestre, majke, oca, bake, deke, prijatelja, bračnog partnera, profesionalna uloga, itd. Neke uloge dobijamo samim rođenjem kao što je npr. uloga deteta, dok druge stičemo tokom života (npr. poslovna uloga, bračna ili roditeljska uloga).

Mnogi istraživači su se trudili da što bolje objasne ovaj konstrukt. Međutim, jednu od prvih definicija konflikta posla i porodice dali su Grinhaus i Biutel (1985, prema Herst, 2003). Ova definicija spada u najcitiranije definicije konflikta između posla i porodice, i odnosi se na „oblik konflikta među ulogama gde su pritisci koji potiču iz poslovne i porodične uloge nekompatibilni u nekom delu“. Prema ovom modelu, konflikt između posla i porodice je dvosmeran i višedimenzionalan. Dvosmeran je zato što posao može da utiče na porodicu, ali i porodica može da utiče na posao. Oba smera uticaja (posla na porodicu i porodice na posao) sastoje se iz tri dimenzije, u čemu se ogleda njegova višedimenzionalnost. Te tri dimenzije su: vreme, napor i ponašanje. Konflikt može biti zasnovan na svakoj od ovih dimenzija.

Konflikt koji je zasnovan na vremenu podrazumeva da vremenski zahtevi koji potiču iz jedne uloge, fizički otežavaju ispunjavanje vremenskih zahteva iz druge uloge. To praktično znači da će osoba doživeti konflikt uloga ukoliko nije u stanju da se izbori sa vremenskim zahtevima, kao na primer žena koja mora da ostane da radi prekovremeno na poslu, a ne može da stigne na priredbu svog deteta u školi.

Konflikt koji je baziran na naporu, govori o tome da naprezanje u jednoj ulozi interferira sa neispunjavanjem dužnosti u drugoj. Nastaje kada napor koji osoba ulaže u jednu ulogu onemogućava zahteve koji se očekuju drugom ulogom. Konflikt baziran na naporu može da se javi npr. kod žena koje ulažu napor u napredovanju na poslu ili građenju karijere, a pri tom ne mogu da se bave kućnim poslovima, ili nemaju podršku partnera oko podele porodičnih obaveza.

Konflikt koji je baziran na ponašanju se javlja kada su ponašanja vezana za jednu ulogu inkompatibilna sa očekivanjima vezanim za drugu, istovremeno postojeću ulogu osobe. Na primer, žena koja radi na menadžerskoj poziciji i od koje se na poslu očekuje da bude asertivna i samopouzdana, istovremeno kod kuće ima muža koji očekuje submisivnost i pokornost u odnosu sa njim.

Naš savet

Dakle, da ne biste imali utisak da su vam poslovne i porodične uloge u konfliktu, prema mogućnostima organizujete svoje vreme, tako da ispunite i radne i porodične obaveze i u određenim periodima napravite prioritete u životu, te na osnovu njih ulažite više napora u jedan ili drugi životni domen. I zapamtite, kao što se nezadovoljstvo prenosi iz jednog životnog aspekta na drugi, tako se i zadovoljstvo na jednom životnom polju preliva na funkcionisanje u ostalim.

The post Konflikt posla i porodice – problem „modernog“ društva appeared first on Psihocentrala.

Sindrom malog ptića

The post Naučite da prepoznajete greške u svom razmišljanju appeared first on Psihocentrala.

The post Kućni ljubimci u terapiji anksioznosti i depresije appeared first on Psihocentrala.

Roditeljstvo predstavlja jedan od najvećih izazova sa kojima se čovek suočava tokom života. Za obavljanje roditeljskog „posla“ ne postoji škola, niti priprema. Jedino što imamo je ono što smo kao kapacitet poneli iz svoje porodice i ono što je naš izabranik/ca doneo/la iz svoje porodice. Na svu sreću, imamo pomoć od naših malih bića koja imaju sposobnost da nam signaliziraju kada im nešto treba.

U iščekivanju tog radosnog momenta, rađanja bebe, roditelji se često pitaju: Da li ću znati uvek šta mojoj bebi treba? Da li ću je uvek dobro razumeti? Da li ću uvek biti u stanju da zadovoljim njene potrebe? Kako ću se snaći u ulozi majke/oca?

Od najranijih dana dete je spretno da aktivno traži brigu i zaštitu kada ima neku potrebu ili situaciju opazi kao novu i za njega nesigurnu i opasnu. Tada ono šalje signale roditelju. Signali obuhvataju pet ponašanja i to su: plač, osmeh, privijanje (grljenje), praćenje i dozivanje. Naravno, kada je dete malo ono će u svom repertoaru ponašanja imati samo mali spektar ponašanja kojima će moći da šalje signale roditelju, a kako raste i razvija se, i ponašanja kojima traži brigu će se razvijati. Na primer, mala beba može da prati roditelja samo pogledom, kako se razvija moćiće da okreće glavu kako bi pratila roditelja, zatim da puže ili korača za roditeljem.

Jednako, kao što dete ima opisane veštine, i roditelj ima razvijenu tendenciju brige. To podrazumeva da će roditelj kada primeti detetov signal, na njega reagovati što za krajnji cilj ima umirivanje deteta. Dakle, u pružanju brige imamo vrlo jednostavan mehanizam:

• Opažena nelagodnost, aktivira detetov sistem traženja brige, te ono šalje signale (signalnih pet ponašanja), dok – roditelj primećuje detetov signal čime se aktivira roditeljski sistem obezbeđivanja brige i zaštite, i roditelj reaguje na njega što za krajnji cilj ima umirivanje i utehu deteta.

Ovaj mehanizam, kojim dete traži brigu i zaštitu odraslih figura i dobija je, nazivamo afektivna vezanost (Bowlby, 1958). Mehanizam afektivne vezanosti omogućava deci da traže brigu i zaštitu i time obezbede svoj opstanak, i roditeljima da pruže istu i time obezbede opstanak svoje dece i ljudske vrste. Tokom života, mehanizam afektivne vezanosti će dovesti do toga da dete izdvaja jednu osobu iz svog okruženja od koje češće traži zaštitu (primarna figura afektivne vezanosti) i najčešće je to majka, do razvijenih reakcija protesta pri odvajanju od ove osobe. Pun formiran obrazac afektivne vezanosti iz relacije sa primarnom figurom afektivne vezanosti predstavlja relativno stabilan i teško promenljiv model za razvoj svih drugih emotivnih relacija koje čovek stvara tokom života (sa vaspitačima, vršnjacima, prijateljima, supružnicima, ali i kao roditelj-sa sopstvenom decom). Razvijanje ovog mehanizma uslovljeno je načinom na koji roditelj obezbeđuje brigu, zaštitu i utehu.

Naravno, roditelj će biti u stanju da detetu obezbedi brigu, zaštitu i utehu, ako:

1. Primećuje signale deteta. Da bi roditelj mogao da primeti signal, on mora biti u blizini deteta (pri tome se misli i na fizičku i na psihološku blizinu). Npr., majka koja nije u blizini deteta, neće čuti ako beba plače jer je gladna, ili neće primetiti ukoliko se dete osmehuje tražeći igračku.
2. Pravilno interpretira signal deteta. Pod adekvatnom interpretacijom signala se podrazumeva da roditelj otkriva uzrok koji izaziva nelagodnost kod deteta, pa dete šalje signal za obezbeđivanje brige i zaštite (interpretira da li je dete npr. gladno, uplašeno, mokro…).
3. Adekvatno odgovori na signale deteta. Kada roditelj primeti i interpretira signal deteta, on na isti pruža odgovor koji bi trebao da umiri dete. Odgovor na signal mora biti usklađen sa detetovom potrebom i situacijom, i naravno uvremenjen. To npr. znači da ukoliko je majka primetila da beba plače, i otkrila da je beba mokra, te interpretirala da zbog toga plače, adekvatan odgovor bi bio da majka tada i presvuče dete, što bi dovelo do umirivanja deteta. Neadekvatni odgovori bi bili da majka pokušava dete da nahrani, ili uspava, ili odlaže presvlačenje, što bi kod deteta dovelo do još veće uznemirenosti.

„Žongliranje“ sa ove tri lopte roditeljstva (primećivanje signala, pravilna interpretacija signala i adekvatan odgovor) nazivamo senzitivnost roditelja. Visoko senzitivni roditelji su oni koji primećuju svaki detetov signal, pa čak i nagoveštaj signala (npr. izraz lica deteta neposredno pre nego što će da zaplače), koji pravilno interpretiraju signale deteta i adekvatno i uvremenjeno na njih reaguju. Ovakva „uigranost“ između sistema traženja brige od strane deteta i sistema obezbeđivanja brige od strane roditelja je vrlo značajna za detetov razvoj. Na osnovu ovih svakodnevnih interakcija između deteta i roditelja, od samog rođenja, dete formira sliku o sebi, odnosno set uverenja, stavova, emocija, misli i očekivanja o sopstvenom ponašanju i ponašanju roditelja. Ako je roditelj senzitivan i adekvatno i uvremenjeno zadovoljava potrebe svog deteta dete će dobiti poruku da je voljeno, vredno ljubavi i pažnje drugih osoba, kao i da će drugi ljudi biti tu za njega kada mu bude potrebno i da se na druge ljude može osloniti. Deca senzitivnih roditelja imaju šansu da razviju svoje potencijale na svim poljima jer senzitivnost roditelja je važna stavka koja stimuliše razvoj deteta.

Naučili smo da, iako ne mogu od rođenja da koriste reči kako bi vam pokazali šta im treba, deca se rađaju sa repertoarom ponašanja kojim mogu da traže zadovoljenje svojih potreba. Dakle, budite u blizini vašeg deteta, obratite pažnju na ono što vam „govori“. Pratite  dnevni ritam svog deteta, i biće vam lakše da interpretirate njegove signale. Kada interpretirate signal, tj.otkrijete uzrok nelagodnosti za dete, potrudite se da što pre otkolonte isti, jer je to put ka umirivanju deteta. A kada je dete smireno, zadovoljno i srećno, moćiće da razvija svoj pun potencijal u svim drugim aspektima života.

The post Kako da budem dobar roditelj: senzitivnost u pružanju brige detetu appeared first on Psihocentrala.

Raspoloženje je psihička funkcija koja odslikava našu unutrašnju reakciju na spoljnja zbivanja, i u životu svakog pojedinca normalno je da postoje razne nijanse sniženog ili povišenog (‘’dobrog’’ ili ‘’lošeg’’) raspoloženja .

Šta je MANIJA?

Povišeno raspoloženje koje nije adekvatno spoljnjom uzroku, praćeno poremećenim ponašanjem  naziva se manija.

Manija je endogena psihoza (duševno oboljenje, psihički poremećaj). Ređe se javlja samostalno, kroz kraće ili duže epizode.Najčešće je  udružena sa naizmeničnim pojavljivanjem depresije, kada se javlja u obliku manično-depresivne psihoze, pa se tada naziva bipolarni afektivni poremećaj.

Koji su uobičajeni znaci i simptomi?

Za maniju su karakteristični poremećaji mišljenja, raspoloženja i motorike. Klinička slika zavisi od toga u kojoj fazi se bolest nalazi, maničnoj ili depresivnoj. Moguće je smjenjivanje faza koje nema odredjeni ritam,pa se mogu javljati razdoblja  kraćih maničnih i dugih depresivnih epizoda, ili obrnuto. Pored toga, unutar manije, postoji nekoliko nivoa ispoljavanja poremećaja.

Kod svake osobe broj i pravilo pojavljivanja epizoda su različiti i jedinstveni. Ove izmene raspoloženja mogu se događati u periodu od jednog dana, pa do jednog meseca.

Razumevanje pravila po kome se bolest ponavlja pomoćiće vam da je predvidite i lakše kontrolišete.

Kada se javlja i koliko je čest ovaj poremećaj?

Češće u mladosti, oko 30.godine .Javlja se u oko 1% opšte  populacije. Oko 12% ljudi čiji brat ili sestra pate od bipolarnog poremećaja razviće istu bolest.

Koji su uzroci nastanka(pojave)poremećaja?

Biološki faktori su presudni: Nasledje tj.predispozicija i mikromolekularni biohemijski poremećaji u mozgu

U zavisnosti od faze bolesti, različit je i intenzitet i svojstvo promena i karakterističnih za maniju

Rana faza – koja se naziva hipomanija, postoji pojačano osećanje radosti, snage, zadovoljstva, samopouzdanja, druželjubivosti,  stvaralaštva, snage i energije. U ovoj fazi ljudi su spontani, otvoreni,  bezbrižni, darežljivi, na poslu i u društvu vrlo produktivni , kreativni , okolini deluju kao radni, zabavni i optimistični. U ovoj fazi ni okolina ni pacijent ne primećuju znake bolesti, jer je dobro raspoloženje  ‘’zarazno’’, tako da ni okolina to ne doživljava kao znak bolesti, već naprotiv,kao poželjno.

Kasnije faze – su teže faze bolesti .Osobe postaju naglašeno do preterano raspoložene-euforične, ushićene, okolina uočava preterivanje:

• Napadno odevanje, šminkanje i kindjurenje, preterana energičnost, nestrpljivost, razmetljivost, vulgarnost, arogancija, povišen seksualni nagon
• Raspoloženje prerasta u razdražljivost, svadljivost, bes, naročito ukoliko im se ne udovoljava ili ako neko smatra da nisu dobro.

Okolina lako primećuje promene u ponašanju koje su neadekvatne i do tada nespojive sa njihovim karakterom. Impulsivno, nepromišljeno delovanje bez razmišljanja o posledicama – kao na primer – prekomerno trošenje novca ,  nesuzdržane , neadekvatne i indiskretne društvene i seksualne aktivnosti, povlačenje budalastih koraka u poslu.

Drugi znaci:

• Osoba vrlo malo ili uopšte ne spava,
• Tvrdi da joj san nije potreban, da je puna snaga i neumorna
• Govor je toliko ubrzan da je teško ispratiti nit razmišljanja
• u razmišljanju ‘’skaču’’ sa teme na temu-‘’bujica ideja’’

U  najtežoj formi kod manije se može pojaviti i gubljenje smisla za realnost sa psihotičnim simptomima  kao što su :

• Sumanute ideje: javljanje fiksiranih neosnovanih verovanja da je osoba od velikog značaja, svima poznata, da je obdarena nadljudskim moćima, ili da je Mesija
• Halucinacije: osoba čuje ili vidi stvari koje u okolini realno ne postoje

Kakav je tok bolesti?

Manija spada u  endogene psihoze, iako ova psihoza ne oštećuje bolesnikovu ličnost, a između epizoda pogoršanja bolesnik ne deluje bolesno.Medjutim, nelečena bolest iscrpljuje bolesnika, i tada ima razarujeće dejstvo na život pojedinca, na njegovo snalaženje i odnose sa okolinom, porodicom, u profesiji.

Sa preciznom dijagnozom, odgovarajućom terapijom lekovima, podrškom i razumevanjem znakova i simptoma bolesti, možete da naučite kako da preduzmete mere za njihovo korigovanje, kako da ih uspešno kontrolišete i živite produktivno sa svojom bolešću.

Učestalost epizoda(pogoršanja)zavisi od:

• Kvaliteta i kontinuiteta saradnje pacijenta sa terapeutom u lečenju (tretmanu)
• Kvaliteta i kontinuiteta saradnje rodbine u tretmanu

Lečenje

• Osnov za svaki tretman je primena lekova (stabilizatori raspoloženja-psihostabilizatori, antipsihotici, anksiolitici ) kako bi se povratilo i stabilizovalo normalno raspoloženje i funkcionisanje.
• Dodatno, psihoterapija, edukacija pacijenata i porodice
• Povezivanje sa ljudima sa sličnim problemima takođe mogu doprineti lečenju.
  

Važno je upamtiti! 

• Manija se može lečiti!
• Budite strpljivi!
• Budite aktivni učesnik u lečenju!
• Kvalitetna i kontinuirana saradnja sa terapeutom u tretmanu smanjuje rizik od ponovnog javljanja epizode bolesti i što je posebno važno smanjuje rizik od suicida!!!

Kako možete pomoći sami sebi?

1. Upoznajte svoju bolest!
2. Naučite da prepoznajete rane simptome pogoršanja bolesti! Napravite dogovor sa bliskom osobom koja može pratiti vaše raspoloženje i da vas, svaki put kada primete male znake pogoršanja, na to upozori, nakon čega možete preduzeti prave korake prema nastupajućem pogoršanju i posetiti psihijatra.
3. Saradjujte kvalitetno i kontinuirano sa svojim lekarom!
4. O lečenju, eventualno neželjenim reakcijama na lek razgovarajte otvoreno i bez ustezanja sa lekarom!
5. Ako niste zadovoljni programom lečenja slobodno dajte svoje predloge kako bi se poboljšao kvalitet lečenja!

Kako porodica može pomoći?

1. Ohrabrite Vašeg srodnika da potraži pomoć psihijatra!
2. Upoznajte se sa bolešću Vašeg srodnika!
3. Naučite da prepoznate rane simptome pogoršanja bolesti (tada je najlakše intervenisati i sprečiti ozbiljno pogoršanje bolesti u ambulantnom tretmanu i sprečiti povratak na bolničko lečenje)!
4. Ako je nastupilo ozbiljno pogoršanje bolesti, nije korisno pacijenta kritikovati,već potražite savet i pomoć od njegovog lekara!
5. Aktivno učestvujte u lečenju Vašeg srodnika!
6. Budite strpljivi i uporni.
7. Saradjujte sa terapeutom.

The post Šta je MANIJA? appeared first on Psihocentrala.

Kućni poslovi pomažu deci da se nauče odgovornosti i da steknu veštine koje će im trebati za ceo život. Podelom kućnih poslova takođe se utiče i na smanjenje stresa u porodici i poboljšanju celokupnog funkcionisanja porodice.

Mnogi roditelji misle da treba da sačekaju sa kućnim poslovima, dok dete ne poraste dovoljno. Ali stručnjaci tvrde da dete već od druge godine može učestvovati u kućnim poslovima onoliko koliko može. Dete najbolje uči tako što nešto radi.

Od 2 do 3 godine

Dete može da složi svoje igračke, dopuni hranu kućnom ljubimcu, obriše prašinu ili kada se nešto prolije, složi knjige.

Kada napuni 4 ili 5 godina

Dete može da uradi sve prothodno navedene poslove i da namesti svoj krevet, raspremi sto, pomogne u nošenju nekih namirnica iz prodavnice, upari čiste čarape, zalije cveće, koristi ručni usisivač.

Sa 6 ili 7 godina

Dete može da uradi sve prethodne poslove i da raspremi i složi stvari, postavi sto, obriše pod.

Na uzrastu od 8 do 9 godina

Dete može i da napuni mašinu za sudove ili veš, opere sudove, složi namirnice u fružider, usisa, pomogne u spremanju obroka, napravi sebi sendvič, oljušti povrće, odvede psa u šetnju.

Deca starija od 10 godina

Pored svih navedenih poslova, mogu i da isprazne mašinu za sudove ili veš, srede kupatilo, operu prozore, spreme proste obroke, ispeglaju ravne stvari, čuvaju mlađeg brata ili sestru, zamene svoju posteljinu.

Svako dete ima svoj tempo sazrevanja, stoga je ova lista kućnih poslova primerenih uzrastu, samo okvirna lista. Ova lista je samo vodič i pokazuje koje sve to poslove može da obavlja većina dece. Listu kućnih poslova treba prilagoditi mogućnostima deta.

Naš savet 

Bilo bi dobro da svako u porodici ima svoje zaduženje i da se od svakog očekuje da uradi svoj deo posla. U tome Vam može pomoći Tabela kućnih poslova. Tabela treba da sadrži imena članova porodice i pored svakog imena zaduženja koja obavlja. Dobro bi bilo i da se lista sačinjava na nedeljnom ili dnevnom nivou i da svako, kada završi svoj posao, štiklira šta je uradio.

Sa starijom decom se možete i dogovarati koje će poslove da obavlja. Pustitie dete da bira jer će tako biti motivisanije, jer mu posao nije nametnut nego ga je odabralo.

Prilikom zadavanja kućnih poslova važno je voditi računa da poslovi budu primereni uzrastu, jer preteški poslovi mogu biti frustrirajući i opasni za dete, a previše laki poslovi mogu biti dosadni. Takođe je važno da budu jasno definisani npr. „Namestiti krevet, spakovati stvari u ormar…“ a ne uopšteno „Srediti sobu.“.

Kada dete prvi put radi neki od kućnih poslova, prvo mu pokažite kako to da uradi, potom neka Vam dete pomogne sledeći put, a naredni put ga samo nadgledajte. Kada nauči, imajte poverenja da samostalno obavlja taj kućni posao.

Ono što je važno napomenuti, jeste da ne treba insistirati na savršenstvu. Treba pustiti dete da uradi onako kako može. Nije ni dobro ići za detetom i ispravljati ono što nije dobro uradilo. Ako je velika greška porazgovarajte sa detetom i objasnite mu, a ako je nešto manje važno, ostavite tako kako je dete uradilo. Dete uvek pohvalite za trud. Hvalite i hrabrite dete dok obavlja poslove. Nemojte čekati da završi.

Pokušajte da kod deteta razvijete osećaj sreće i važnosti dok pomaže u kući, a ne da očekuje nadoknadu za urađeni posao. Istaknite da tako pomaže svima i da ste zbog toga veoma srećni.

The post Kućni poslovi primereni uzrastu deteta appeared first on Psihocentrala.

Emotivne veze, ljubavni „problemi“, „razlozi za i protiv“ ostajanja u nekom odnosu su pitanja sa kojima se svako suočava bar jednom u životu. Kao što je važno izgraditi stabilan emotivni odnos, tako je važno i održavati ga stabilnim, željenim i funkcionalnim.

Funkcionalnost partnerskog odnosa se testira prilagodjavanjem para na niz različitih zadataka. U trajanju emotivne veze, svaki par se suočava sa nizom zadataka koje treba da reši kako bi odnos trajao, a bio funkcionalan i zadovoljavajući za oba partnera. Ti zadaci se nazivaju razvojni zadaci.

Jedan od takvih zadataka je, na primer, odluka para da stupe u bračnu zajednicu i tako definišu svoju partnersku relaciju kao: „zvanično jedinu“, kao mogućnost za ostvarivanje u različitim ulogama (supruga/e, roditelja, zeta/snahe, itd.). U suočavanju sa ovim pitanjem, parovi mogu imati teškoće da reše ovaj razvojni zadatak.

Radi ilustrovanja, predstavljamo vam tri para koja su se suočila sa ovim razvojnim zadatkom.

1. Sanja i Jovan su u vezi tri godine. Žive zajedno oko godinu dana. Do te odluke je došlo spontano. Nisu se venčali, niti razmišljaju o tome. Digli su kredit za stan i planiraju bebu. Kupili su zajednički automobil. Na pitanje zašto se nisu venčali, Sanja odgovara: „Ja sam srećna sa Jovanom ovako kako je. Delimo zajednički život, volimo se i imamo zajedničke planove za budućnost. Papir nam ne znači ništa i ne može da garantuje ljubav.“
2. Marina i Nenad su u vezi tri godine. Žive zajedno oko godinu dana. Oboje rade. Nisu se venčali. Izlaze i zajedno i odvojeno, svako sa svojim društvom. Vole da putuju. Na pitanje zašto se nisu venčali, Marina odgovara: „Koja je razlika da li ću se udati sada ili za godinu, dve? Toliko toga još treba da probam u životu. Nije mi jedini cilj da se udam. To uvek mogu.“
3. Ljiljana i Darko su u vezi tri godine. Žive zajedno oko godinu dana. Smatraju ulazak u brak kao važnu promenu u životu. Odlučili su se na zajednički život jer su želeli da vide kako im to ide, i da malo „probaju“ brak. Zajednički život smatraju kao pripremu za ono što ih čeka ako se odluče na stupanje u brak. Na pitanje zašto se još uvek nisu venčali, Ljiljana odgovara: „Hteli smo da vidimo da li je to to. Jedno je veza, a drugo je brak. Nisam još uvek sigurna kako bismo se mi snašli u braku, i da li se dovoljno dobro poznajemo“.

Prilikom rešavanja razvojnih zadatka, nekada se mogu javiti i nerazvojni zadaci koji primoravaju parove na korišćenje strategija za njihovo rešavanje. Nerazvojni zadaci se ne dešavaju uvek i ne dešavaju se svim parovima.

U našim parovima, jedan od primera nerazvojnog zadatka je da se u životu para pojavi treća osoba koju jedan od partnera „uvodi“ u odnos, i to može izgledati na sledeći način:

1. Sanji se dopao drugi momak. Ali, imala je predstavu o tome da se odlučila već na život sa Jovanom. Ona o tome kaže: „Istina je da mi se neko drugi svideo. Živa sam osoba, može se svakom desiti da mu se neko drugi dopadne, ali ako si odlučio da živiš sa nekim onda znaš šta ti je činiti. O svemu sam razgovarala sa Jovanom, i čini mi se da nas je taj razgovor još više zbližio i učvrstio u odluci da ostanemo zajedno“.
2. Marini se dopao drugi momak. Ona ne smatra da je to problem za njenu vezu, već da je to stvar koja se tiče nje lično, njenih osećanja, i njenog života. O tome kaže sledeće: „Ne vidim ja tu ništa strašno. Ako Nenad i ja živimo zajedno ne znači da ne mogu nikog drugog da pogledam. Mislim, volim ja njega, ali ima toliko drugih momaka. Nije jedini. Ne znači da ču raskinuti s njim, ali videćemo kako će se odvijati sve. Ne mislim da ja njega povredjujem, ovo nema veze sa njim, ovo je nešto što je deo mene i mojih misli i osećenja“.
3. Ljiljani se dopao drugi momak. Ona se toga uplašila i počela da preispituje svoju vezu. O tome kaže: „Ne znam kako se to desilo. Nešto nije u redu. Mislim, ako sam se već odlučila na život sa Darkom, a ovo se desilo, onda između mene i Darka nešto ne valja. On nije pravi. Da je on „taj“, meni se ovo ne bi desilo. I ne znam šta da mislim sada… Možda je i bolje što se nismo venčali, nego da jesmo i da se razvodimo sada…“

Dakle, ova tri para, pored toga što kao razvojni zadatak imaju rešavanje pitanja stupanja u brak, oni pred sobom imaju i rešavanje nerazvojnog zadatka, pojavljivanje treće osobe u njihovom odnosu, što nivo razvojnog stresa povećava i vodi ka “komplikovanju” rešavanja razvojnog zadatka. Međutim, svaki od ovih parova ima kapacitet u svojoj relaciji i vrednosti koje neguje u odnosu, što vodi određenim ishodima, kada su pokušali da rešavaju zadatke. U vezi Sanje i Jovana, kao ključni kapacitet izdvaja se komunikacija među partnerima. Vrednost koju ovaj par neguje je bliskost u paru, što za krajni ishod ima odluku da ostanu zajedno i posvećenost vezi. U relaciji između Marine i Nenada se kao kapacitet sa kojim polaze pojavljuje “mogućost izbora”. Vrednost koju neguju je individualnost (održavanje distance) u paru, što za krajni ishod ima posvećenost ličnom osećaju. Ljiljana i Darko kao kapacitet donose preispitivanje sebe, partnera, veze. Vrednost koju neguju je fuzija (preterana bliskost-slepljenost) u paru, što za krajni ishod ima posvećenost idealizaciji.

Ako se zapitamo zašto se ovo dešava, odgovor je u tome da u svoje emotivne relacije unosimo kapacitet u vidu ličnih karakteristika i iskustava iz prethodnih emotivnih veza. Emotivni odnosi u toku života, počev od onih najranijih, u detinjstvu sa roditeljima, zatim sa prijateljima, ljubavnim partnerima, itd.su nas oblikovali, te smo razvili strategije kojima pribegavamo kada dođe do rešavanja razvojnih i nerazvojnih zadataka. Te strategije deluju tako da održe naše lične karakteristike i iskustva nepromenjenim.

Strategije koje naši parovi koriste, “rade” nešto za njih i za njihov odnos. U našim konkretnim primerima to znači sledeće:

1. Sanja i Jovan ne prihvataju instituciju braka, i ne žele da udovolje stereotipima društva, ali ne žele da promene svoje vrednosti, a vrednost je negovanje bliskosti u paru. Zato će ovaj par uraditi sve da ostane zajedno, a da se ne venča i ne učini ovu vezu “zvanično jedinom”, iako razvojni zadaci postaju sve teži.
2. Marina i Nenad su razvili strategije koje će im omogućiti da izbegnu nove uloge, da se ne odreknu komfora u aktuelnom životu i da ostave sve kako jeste. Zato će ovaj par uraditi sve da ne prihvati uloge koje će život činiti komplikovanijim, manje komfornim i “odraslijim”, pa makar to značilo i prekid veze.
3. Ljiljana i Darko su razvili strategije kojima traže “idealnog partnera”, jer samo takav partner ih neće povrediti i napustiti. To podrazumeva brigu i proveravanje svakog partnera jer će se nečim sigurno pokazati da on nije “pravi”, kao i brigu i proveravanje sebe u svakoj vezi čime će se sigurno pokazati da ona nije “prava”. Zato će ovaj par uraditi sve da partneri pronađu “idealnog partnera” , makar to značilo prekid ove veze i večno traganje za “pravim”.

Dakle, od ova tri para, prvi par ima najveće šanse da “preživi” i reši zadatke koji mu se postavljaju u ovoj razvojnoj fazi, jer je razvio odnos posvećenosti. Ovaj odnos omogućuje: razvoj identiteta para, razvoj komunikacije i rešavanja konflikata, razvoj i istraživanje novih uloga i uklapanje u dinamiku braka. Odnos posvećenosti se razvija kroz razlikovanje zaljubljenosti od ljubavi, a ljubavi od odluke na zajednički život, kroz kreiranje identiteta para (podrazumeva kreiranje emotivno-seksualnog identiteta), kroz prepoznavanje briga i strahova vezanih za samu osobu, za partera i za vezu (odnos), kroz učenje konstruktivnih načina za rešavanje konflikata, kroz poboljšavanje komunikacijskih veština, i kroz podsticanje fleksibilnosti i učenja novih uloga.

Ako ste razvili odnos posvećenosti sa partnerom, to će vam omogućiti da vaša veza traje, i da lakše rešavate zadatke koji se u životu para nameću kao deo razvoja. Razgovarajte sa svojim parnterom, pratite njegovo ponašanje i raspoloženje, pružajte brigu i podršku partneru kada mu to treba, a ne ustručavajte se da isto potražite od svog partnera kada je vama to potrebno. U takvoj relaciji imate mogućnost da se razvijate i kao par i kao individua, i da se ostvarujete u drugim životnim ulogama.

The post Zašto raskidamo emotivne veze: razlozi trajanja para appeared first on Psihocentrala.

Autizam je pervazivni razvojni poremećaj koji dovodi do teškoća u socijalnoj interakciji i komunikaciji, senzornih deficita i loše motorne koordinacije, kao i ograničenog interesovanja i upuštanja u repetativne aktivnosti.

Kada govorimo o autizmu, preciznije je govoriti o autističnom spektru iz razloga što ovaj poremećaj utiče na svako dete različito i u različitoj meri. Iako je kliničarima poznato šta je autizam i koji su njegovi simptomi, ono što i dalje predstavlja nepoznanicu jeste uzročnik.

Na razvoj poremećaja autističnog spektra utiču kako genetski tako i sredinski činioci. Istraživači su ukazali na više mogućih faktora uključujući genetske mutacije, metaboličke i neurološke faktore, različite oblike infekcija i komplikacije tokom rođenja deteta.

Nova istraživačka studija velikog opsega, sprovedena u Švedskoj, je ukazala na još jedan značajan faktor rizika za razvoj autizma kod dece – prenatalnu izloženost muškim polnim hormonima.

Nova Švedska studija je pokazala da sindrom policističnih jajnika kod žena – endokrini poremećaj koji zahvata 5 do 10 % žena – povećava rizik od razvoja poremećaja autističnog spektra. Studija je ispitivala zdravstvenu bazu podataka švedske populacije da bi pronašla potencijalnu vezu između autizma i sindroma policističnih jajnika. Uzorak je činilo 23.748 osoba sa poremećajima autističnog spektra i 209.000 osoba bez poremećaja, svi rođeni u Švedskoj u periodu između 1984. i 2007. godine. Rezultati istraživanja su pokazali da je autizam prevalentniji u 59% slučajeva kod dece čije su majke imale sindrom policističnih jajnika. Ovi rezultati se odnose na podatke nezavisno od komplikacija koje mogu nastati usled sindroma policističnih jajnika kao što je carski rez ili povećan neonatalni distres.

Autori ovog istraživanja smatraju da sindrom policističnih jajnika predstavlja veći faktor rizika od prenatalnih infekcija, ali manji nego u slučaju postojanja retkih genetskih sindroma ili mutacija.

Ovi rezultati su u skladu sa hipotezom da je autizam povezan sa muškim polnim hormonima. Mnogi istraživači smatraju da stanja koja dovode do povećanja muških hormona u organizmu majke ili na drugi način remete hormonalni balans tokom trudnoće mogu uticati na mozak fetusa u formativnom periodu na način koji dovodi do socijalnih deficita, odloženog razvoja govora i drugih simptoma povezanih sa autizmom. U prilog ovoj hipotezi govore epidemiološki podaci, podaci genetskog modela kao i mere muških hormona i hormonalnih prekursora u amniotskoj tečnosti kod dece sa autizmom i Aspergerovim sindromom.

Naravno, sve žene proizvode određenu količinu muških polnih hormona, međutim, žene sa sindromom policističnih jajnika su sklone povećanoj proizvodnji ovih hormona, koji doprinose simptomima kao što su akne, preterana maljavost, gojenje i u nekim slučajevima problem sa ostajanjem u drugom stanju.

Prema Sajmonu Baron-Koen, direktoru Istraživačkog centra za autizam na Kembridž Univerzitetu, nivo testosterona kod majke, koji može da prođe kroz placentu, je jedan od uzroka povećanog nivoa prenatalnih steroida kome budu izložena deca kod kojih se posle razvije autizam. Ovaj podatak je u skladu sa aktuelnom Švedskom studijom.

Ovo ne znači da će žena sa sindromom policističnih jajnika definitivno roditi dete sa autizmom, već da je rizik za javljanje autizma kod deteta povećan.

Naravno, dodatni genetski i sredinski činioci su sigurno prisutni jer većina žena sa sindromom policističnih jajnika rađa decu koja ne razvijaju autizam.

Rezultati aktuelne Švedske studije su, takođe, pokazali da je povezanost izraženija kod žena koje su bile gojazne tokom trudnoće, stoga, žene koje imaju sindrom policističnih jajnika mogu imati koristi od održavanja zdrave kilaže pre i tokom trudnoće.

Takođe, rezultati ovog istraživanja mogu pomoći u identifikovanje dece sa povećanim rizikom od razvoja autizma koja će imati koristi od rane intervencije.

The post Policistični jajnici kao faktor rizika za autizam appeared first on Psihocentrala.

Moderni život je pun rokova, frustracija, obaveza, užurbanosti, pa život bez stresa nije moguć. Svako od nas je ponekad pod stresom, a za mnoge ljude, stres je postao deo svakodnevnice.

Stres se određuje kao negativno emocionalno iskustvo praćeno biohemijskim, fiziološkim, kognitivnim i bihevioralnim promenama koje su usmerene na izmenu stresnog događaja ili na prilagođavanje efektima koje on izaziva. On predstavlja rezultat procene da nemamo kapacitete da uspešno odgovorimo na zahteve neke situacije tj. stres predstavlja svaki zahtev za novim prilagođavanjem.

Doživljaj stresa je subjektivna kategorija, što znači da na isti stresor različiti ljudi mogu različito reagovati. Te razlike nastaju zbog različitog načina razmišljanja u stresnim situacijama.

Stres nije uvek loš. Stres može motivisati osobu da napreduje, da radi pod pritiskom i postiže rezultate, a može i sačuvati osobu od opasnosti. Ovaj, pozitivni stres se naziva eustres. Kada je stres prevelik može naškoditi zdravlju, raspoloženju, odnosima sa ljudima, uopšte može uticati na smanjenje kvaliteta života. Ovaj, negativni stres se naziva distres.

Stresor i stresna reakcija su dva termina koja se vezuju za stres. Stresor je svaki događaj koji može „poremetiti“ jedinku u svakodnevnom funkcionisanju i zahteva prilagođavanje bilo da se radi o prirodnoj ili društvenoj katastrofi, ličnoj tragediji ili razvojnoj prekretnici. Telesni, psihološki ili ponašajni odgovori na stresore se nazivaju stresne reakcije.

Faze stresa

Hans Seli je opisao osnovne faze u stanju stresa, to su:

1. Faza alarma ili borba-beg reakcija (u ovoj fazi dolazi do pripreme organizma (lučenje hormona koji ubrzavaju rad srca, disanje, povećavaju mišićnu napetost…) na borbu ili begstvo).
2. Faza otpora (ova faza je manje dramatična od prethodne, uključuje procese koji omogućavaju organizmu da se nosi sa stresom).
3. Faza iscrpljenosti ili burnout (dolazi do otežanog funkcionisanja ili fizičke i mentalne bolesti).

Šta dovodi do stresa?

Sve što dovodi do toga da moramo da se prilagodimo nečemu, može izazvati stres. To ne mora nužno da bude nešto loše, poput napornog posla, problema u vezi… To može biti i sklapanje braka, kupovina kuće, preseljenje, polazak u školu, unapređenje… Da li će nešto kod osobe izazvati stresnu reakciju, zavisi kako osoba gleda na to. Naravno da postoje događaji i situacije koji su univerzalno stresni za skoro sve ljude poput rata, prirodnih katastrofa, smrti biliskih osoba, bolesti i slično.

Uopšteno gledano, stres mogu izazvati spoljašnji i unutrašnji faktori. Neki spoljašnji faktori su: velike životne promene, posao ili škola, teškoće u odnosima sa drugima, finansijski problemi itd. Primeri unutrašnjih faktora koji mogu dovesti do stresa su: bolest, hronična briga, pesimizam, nerealna očekivanja ili perfekcionizam, rigidno mišljenje, stav sve ili ništa…

Kako stres utiče na nas

Stres utiče na naš imunitet tako što „otvara vrata“ bolestima, ali to ne znači da će svi ljudi koji doživaljavaju stres oboleti od neke bolesti. Na to da li će osoba koja je izložena stresu oboleti od neke bolesti zavisi od njene ličnosti, strategija preovladavanja stresa i koliku socijalnu podršku ima.

Akutni stres se brzo javi i brzo prođe i ne ostavlja posledice, dok hroničan stres može ostaviti ozbiljne posledice.

Moguće posledice stresa na telo: pojačano znojenje, bolovi u leđima, bolovi u grudima, seksualne disfunkcije, grčevi u mišićima, glavobolja, pad imuniteta, grickanje noktiju, problemi sa spavanjem, problemi sa stomakom, bolesti srca i krvnih sudova, kožne bolesti, astma, moždani udar…

Mogući uticaji stresa na misli i osećanja: pojave anskioznosti, depresije, sindroma sagorevanja, besa, osećanja nesigurnosti, problema sa koncentracijom itd.

Mogući uticaji stresa na ponašanje: prejedanje ili izgladnjivanje, zloupotreba lekova, alkohola, cigareta, česti napadi besa, često plakanje itd.

Stres i pol

Istraživanja pokazuju da su muškarci najviše podložni stresu koji je vezan za situacije na poslu nad kojim nemaju kontrolu, dok je ženama radna situacija manje stresogena. Za žene su partnerski odnosi češći uzrok stresa.

Posećujte nas jer ćemo ovu aktuelnu temu intenzivno nastaviti da obrađujemo u našim budućim člancima..

The post Šta je Stres, stresor i stresna reakcija appeared first on Psihocentrala.

„Malo teorije za radoznale umove“

Grupu poremećaja kod kojih je jedan ili više telesnih simptoma u osnovi psihičkog poremećaja nazivamo somatizacionim poremećajima.

Kako su prolazile godine njihov broj i klasifikacija manjao se (najnovija klasifikacija mentalnih bolesti sve poremećaje iz ove grupe, nekada poznate kao somatoformni poremećaji, predstavlja kao različite oblike jednog poremećaja- somatizacionog poremećaja), ali zajednička karaktristika svih njih jeste uverenje osobe da boluje od neke somatske bolesti koja joj još uvek nije dijagnostikovana, praćeno stalnim zahtevima za novim i ponovnim medicinskim ispitivanjima i pored negativnih rezultata i razuveravanja lekara.

Srž somatizacionih poremećaja čini somatizacija, odnosno izražavanje psihičkih teškoća kroz somatsko stanje.

Somatizacija je najčešće odgovor na različite psihosocijalne stresore, neprijatne događaje ili nepovoljne životne okolnosti, u koje se osoba značajno investira i koje nije u stanju da uspešno prevlada.

Osnovu somatizacionog poremećaja čini pogrešna interpretacija uobičajenih telesnih senzacija, odnosno njihovo prenaglašavanje i povezivanje sa ozbiljnim somatskim bolestima, najčešće onim već poznatim, a kao najčešći okidači za njihovu pojavu navode se:

• postojanje ozbiljne somatske bolesti ili zdravstvenih komplikacija u prošlosti,
• teška somatska bolest neke bliske osobe (najčešće člana porodice).

Takođe, faktori koji doprinose njihovoj pojavi jesu i neke loše životne navike, pre svih:

• nedostatak sna,
• neredovna i nepravilna ishrana
• odustvo fizičke aktivnosti.

Telesni simptomi ili senzacije koje doživljava osoba:

• nemaju fizičku osnovu i ne mogu se objasniti nekim već prethodno registrovanim somatskim oboljenjem,
• ne mogu se staviti pod voljnu kontrolu,
• nisu prouzrokovani konzumiranjem alkohola ili psihoaktivnih supstanci,
• ne predstavljaju odraz želje za simuliranjem, ili sticanjem neke dobiti.
• Najčešći simptomi
• Najčešće somatske žalbe koje ove osobe ističu, odnose se na:
• trajan i jak bol, ili žarenje i osećaj težine u različitim delovima tela,
• učestale glavobolje, vrtoglavicu ili neprijatne senzacije u predelu lica,
• bol u leđima,
• preterano znojenje,
• crvenilo,
• tremor udova,
• osećaj nadutosti ili mučnine,
• olako zamaranje i gubljenje daha,
• gubitak apetita,
• lupanje srca,
• probadanje u predelu pluća,
• probleme sa urogenitalnim sistemom

Vrste somatizacionog poremećaja

• brojni telesni simptomi koji značajno ometaju funkcionisanje i kojima je osoba preokupirana, a žalbe se najčešće odnose na bol, pseudoneurološke probleme, gastrointenstinalne komplikacije ili seksualne teškoće,
• hipohondrijski poremećaj, odnosno uverenje da telesne senzacije ili simptomi predstavljaju znak nekog ozbiljnog i progresivnog somatskog poremećaja, a normalne telesne senzacije doživljaju se kao znaci i dokazi oboljenja,
• trajan, jak i iscrpljujući bol, najčešće u leđima ili predelu lica, često praćen gubitkom energije, promenom apetita, povlačenjem, opadanjem seksualne želje, ali i zloupotrebom različitih supstanci ili medikamenata,
• znojenje, crvenilo ili drhtaanje praćeni osećajem stezanja ili žarenja, najčešće u predelu kardiovaskularnog sistema, gornjeg dela gastrointestinalnog trakta, donjeg dela respiratornog trakta, respiratornog sistema ili urogenitalnog sistema.

Promene u funkcionisanju osobe

Pored preokupiranosti datim telesnim senzacijama ili simptomima, utroška najvećeg dela vremena na razmišljanje o njima i pokušaja da se pronađe tretman koji će ih u potpunosti otkloniti, najčešće se javlja i većina navedenih promena u funkcionisanju:

• povlačenje iz socijalne sredine,
• gubitak energije za obavljanje i svakodnevnih rutinskih aktivnosti,
• opadanje seksualne želje,
• korišćenja različitih medikamentnoznih sredstava ili psihoaktivnih supstanci,
• upadljiva anksioznosti povodom sopstvenog zdravlja,
• pojava morbidnih i katastrofičnih uverenja,
• izbegavanje svakog oblika fizičke aktivnosti,
• nerealitični zahtevi prema drugim osobama, najčešće u pogledu pružanja podrške ili zajedničkog odlaska kod lekara,
• razdražljivost na bilo kakav pokušaj diskusije o mogućim psihološkim uzrocima i burna reakcija na bilo koji pokušaj razuveravanja,
• razmišljanje o upuštanju u neproverene i rizične tretmane.

Udružena stanja

Neretko somatizacioni poremećaj može voditi i pojavi drugih psihičkih tegoba, od kojih se najčeće pojavljuju:

• depresija,
• generalizovani anksiozni poremećaj,
• poremećaji ishrane.

Tretman

Pre početka tretmana neophodno je nedvosmisleno potvrditi da dati simptomi nemaju organsku osnovu i da ne predstavljaju simptome nekog somatskog oboljenja.

Što se tiče farmakoterapije treba biti izuzetno obazriv obzirom na već postojeću sklonost ovih osoba ka uzimanju različitih medikamenata. Usled toga, osim antidepresiva iz grupe SSRI u situacijama kada se uz somatizacioni poremećaj jave i depresivni ili anksiozni simptomi, ne preporučuje se upotreba psihofarmaka.

Kao metod izbora u radu sa ovim osobama poslednjih godina jasno se izdvojila kognitivno bihejvioralna terapija (KBT), odnosno različite njene varijante prilagođene ovom poremećaju, a rad sa klijentima najčešće obuhvata:

• promenu uverenja i očekivanja o bolesti i zdravlju,
• promenu stavova o vrsti neophodnog lečenja,
• prihvatanje doživljenih telesnih senzacija kao uobičajenih događaja,
• promenu emocionalnih reakcija, pre svih anksioznosti koju ove osobe osećaju povodom simptoma koje imaju
• modifikaciju disfunkcionalnih oblika ponašanja, pre svega učestalog odlaska kod lekara i zahteva za medicinskim ispitivanjima,
• ovladavanje tehnikama relaksacije.

The post Somatizacioni poremećaj appeared first on Psihocentrala.

Konzumiranje alkoholnih pića je već dugo deo ljudskog života. Različita otkrića iz Kamenog doba nam pokazuju da ljudi fermentišu alkohol najmanje 10 000 godina. Alkoholna pića su imala značajnu ulogu u religiji, u medicini kao antiseptička i analgetička sredstva, u proslavi pobeda, na ceremonijama rađanja, braka, smrti, za povećanje uživanja u jelu i uopšte povećanju uživanja u životu. Pokušaji prohibicije nikada nisu bili uspešni osim kada su izneti u obliku svetih pravila u visoko religioznim kulturama.

Za Srbe se može reći da su pravi hedonisti kada govorimo o jelu i piću.

Dve nove godine, slave, rođendani, pa onda izlasci vikendom… kao da je bezbroj prilika da se nazdravi. Socijalno pijenje se toleriše u mnogim kulturama širom sveta, pa tako i u Srbiji. Socijalno pijenje se odnosi na pijenje u društvenom setingu, kao što je pijenje prilikom proslavljanja važnih prilika ili opuštanja sa društvom. Ono predstavlja umereno pijenje i smatra se bezazlenom aktivnošću.

Ali, kako razlikovati socijalno pijenje od rizičnog pijenja?

Socijalno pijenje predstavlja nisko-rizično pijenje i prema američkom Nacionalnom institutu za zloupotrebu alkohola i alkoholizam nisko-rizično pijenje podrazumeva konzumiranje ne više od 7 pića nedeljno za žene i ne više od 14 pića nedeljno za muškarce.

Neki od kriterijuma socijalnog pijenja su sledeći:

• Osoba pije samo povremeno
• Ne oseća potrebu da pije alkohol da bi se dobro provela
• Ne zapada u neprilike zbog konzumiranja alkohola
• Ne provodi mnogo vremena razmišljajući o alkoholu
• Ne oseća potrebu da kontroliše unos alkohola

Većina ljudi smatra da su ova ograničenja nerealistična i da iako osoba pije više od navedene granice to i dalje spada u socijalno pijenje.  

Vrlo retko u Srbiji možemo čuti da neko ima „problem sa alkoholom“. Pijenje alkohola je u Srbiji prihvaćeno i moralno neutralno, i ono što možemo primetiti u svakodnevnoj komunikaciji sa ljudima jeste da su granice onoga što se smatra nisko-rizičnom konzumacijom, o kojoj smo govorili, znatno povišene. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije (WHO) iz 2010. godine Srbija je 4. u Evropi i 12. u svetu po konzumaciji alkohola. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije u Srbiji se u proseku popije 11 litara alkohola po osobi godišnje. Uzimajuči u obzir da je prosećna konzumacija alkohola u svetu 6 litara po osobi na godišnjem nivou, ovaj podatak je alarmantan. Piće izbora u Srbiji je u 51,5% slučajeva bilo pivo.

Društva u kojima je alkohol tradicionalno prihvaćen i moralno neutralan element svakodnevnog života, kao što su južno evropske kulture (među koje spadaju Italija, Španija, Grčka, Francuska, pa i Srbija)  favorizuju vidljiva mesta za pijenje, sa velikim prozorima i otvorenim prostorom. Prostor u kome se služi alkohol se preklapa sa svakodnevnim životom kao što je i konzumacija alkohola uobičajeno svakodnevno ponašanje kao što je spavanje ili jedenje (Martinez & Martin, 1987).

Sa druge strane, u društvima gde je odnos prema alkoholu nejasan  i gde se pijenje alkohola smatra moralnim pitanjem ( kao što su npr. Skandinavija, Australija, Britanija i Severna Amerika) mesta u kojima se služi alkohol su u većini slučajeva zatvorena i osmišljena tako da osiguraju da gosti imaju privatnost (Page & sar, 1985)

U većini zemalja na pijenje pre 17h se ne gleda sa odobravanjem.

Zašto ljudi konzumiraju alkohol u socijalnim situacijama?

Postoje različite dobiti od socijalnog pijenja. Alkohol dovodi do dezinhibicije, što znači da ponašanja koja su u drugim situacijama potisnuta se ispoljavaju pod dejstvom intoksikacije alkoholom. Alkohol smanjuje socijalnu anksioznost i ljudi postaju manje samosvesni, što dovodi do toga da se osećaju opuštenije u interpersonalnim relacijama nakon jednog ili dva pića. Istraživanje Pitsburg Univerziteta je pokazalo da konzumiranje umerene količine alkohola u socijalnom setingu može da poveća pozitivne emocije i interpersonalnu povezanost među ljudima. Konzumiranje umerene količine alkohola u socijalnom setingu stimuliše socijalno vezivanje, produžava vreme koje ljudi provedu u razgovoru i smanjuje ispoljavanje negativnih emocija. Takođe, efekat alkohola pomaže ljudima da na par sati zaborave na obaveze i probleme.

Zanimljivost:  

U svrhu čašćenja ture pića u engleskim pabovima, Vilijam Grivs, Londonski novinar u penziji, je osmislio niz pravila, poznatije pod nazivom „Grivsova pravila“. Ove smernice za čašćenje tura pića su zasnovane na njegovom dugogodišnjem iskustvu o pabovima i turama. Pravila je 1993. objavio „Daily Telegraph“ i ubrzo su se našla u mnogim barovima širom Ujedinjenog Kraljevstva.

Pravila su sledeća:

Kada dve ili više osoba stignu u bar, uobičajena praksa je da prvi koji je ušao plati piće za sebe i prijatelje uz neizgovoreno razumevanje da u trenutku kada je piće skoro popijeno jedan od prijatelja će uzvratiti turom. Ture ne znaju za diskriminaciju. Od svih „igrača“ bez obzira na pol, godine i socijalni status se očekuje da plate turu kada na njih dođe red. Poverenje i „fair play“ su osnova pravila, iako postoje situacije kada se ona mogu prekršiti kao što je slučaj da se bar zatvara ili su sagovornici već dovoljno popili.

Možemo primetiti da u Srbiji važe slična pravila.

„Ako moraš da piješ da bi bio društven, onda to nije socijalno pijenje.“

Nepoznat autor

The post Kultura pijenja appeared first on Psihocentrala.

Kako savremeni adolescenti sve ranije počinju seksualni život i sve ranije stupaju u seksualni odnos, seksualni čin najčešće ne može da odigra svoju ulogu kao deo odrastanja, kroz odvajanje od drugih i individuaciju da bi se kroz spajanje sa drugima bio dovoljno svoj. Zato se on često svede na fizički akt bez afekta i pozitivnih posledica po psihički aparat i sazrevanje.

Razlozi za rano stupanje adolescenata u seksualne odnose su mnogobrojni. Kao neki od razloga mogli bi se navesti potreba za bliskošću, eksperimentisanjem, dokazivanjem superiornosti u grupi vršnjaka, i dr.

Prema istraživanju zdravlja stanovništva iz 2013. godine 33,1% mladih u Srbiji uzrasta 15 – 19 godina je stupilo u seksualne odnose, i to značajno više dečaka nego devojčica (39,9% prema 25,7%). U odnosu na 2006. godinu zabeleženo je povećanje procenta mladih uzrasta 15 – 19 godina koji su stupili u seksualne odnose za 4,1%.

Prosečno godište stupanja u prvi seksualni odnos među mladima uzrasta od 15 do 24 godine je nepromenjeno u odnosu na 2006. godinu i iznosi 17 godina. Devojke stupaju u seksualne odnose nešto kasnije u odnosu na mladiće (18 prema 17 godina).

Granica stupanja u seksualne odnose pomera se naniže (sa 18 na 16 godina). Prema rezultatitma istraživanja iz 2013. godine i dalje oko 2% mladih stupa u seksualne odnose pre 15. godine života.

Od ukupnog broja mladih uzrasta 15 – 19 godina koji su u godini koja je predhodila istraživanju imali seksualne odnose sa povremenim partnerom 73,8% je prilikom poslednjeg seksualnog odnosa  koristilo kondom. Dečaci značajno češće imaju seksualne odnose sa povremenim partnerom nego devojčice (19,7% prema 3,4%), ali i značajno češće koriste kondom (76,4% prema 58%).

Kako porodica može da utiče?

Porodica veoma utiče na seksualno ponašanje dece u pubertetu i adolescenciji. Putem vaspitanja, ona utiče na formiranje ličnosti i usvajanje moralnih načela. Od načina na koji to porodica postiže, zavisiće njihovo usvajanje.

Ako je vaspitanje nametnuto autoritetom roditelja, a ne usvojeno u prisnim odnosima sa njima, moralna načela koja su stečena u porodici nemaju praktičnu vrednost, pošto nisu postala sastavni deo ličnosti, deo moralnog lika deteta. Ona su nakalemljena i nestaju zajedno sa odbacivanjem autoriteta koji ih je nametnuo.

Stoga se u pubertetu javljaju velike razlike u pogledima između roditelja i dece, posebno u shvatanjima morala, jer odvajanjem od roditelja, deca odbacuju i njihove stavove.

Nikakav pritisak autoritarnih roditelja ne može izmeniti ponašanje deteta. Zato nije čudo da devojčica, koja je vaspitavana pod posebno strogim režimom i koja je pod stalnim nadzorom, u svom prvom kontaktu sa suprotnim polom stupa u potpune polne odnose.

To je, na neki način, bunt, revolt protiv stege i gušenja sopstvene ličnosti. Ona u polnim odnosima ne uživa, i ne zna šta oni treba da joj pruže, pa ništa i ne očekuje. To je učinila zbog revolta, ali i zbog nežnosti koja joj je pružena. I ne kaje se zbog toga što je učinila, jer ima potrebe za nežnošću i priznanjem, a u porodici su joj bili uskraćivani.

Negativan uticaj na seksualni razvoj može imati i nesmotrenost roditelja u ispoljavanju međusobnih seksualnih prohteva.

U pubertetu, pa čak i pre njega, polni akt odraslih nadražuje i erotizira decu i podstiče ih da potraže zadovoljenje svojih težnji u masturbaciji i drugim oblicima seksualnog zadovoljavanja, zavisno od uzrasta.

U ovakvim slučajevima, teško je očekivati suzdržljivost dece i ona, zato, vrlo rano stupaju u polne odnose.

Edukacija mladih

Povećanjem znanja, promenom stavova i rizičnog ponašanja adolescenata, učenjem veština i razvijanjem samopoštovanja razvija se i odgovornost u seksualnom ponašanju. Svakako, u porukama kojima ih upozoravamo na rizike i podstičemo na odgovorno ponašanje ne sme se izgubiti iz vida pozitivna, „svetla“ strana seksualnosti koja se odnosi na uživanje. Edukacija koja se temelji na zastrašivanju nije delotvorna.

Moramo uvažiti činjenicu da je većina mladih ljudi seksualno aktivna (što ne znači da su već stupili u seksualne odnose) i da je zbog toga nužno stalno promovisati razvoj znanja i veština koje će im pomoći da se zaštite od rizika.

Potrebno je ohrabriti adolescente:

1. Da samostalno donose odluke
2. Da pozitivno i odgovorno izražavaju i istražuju svoju seksualnost
3. Da otvoreno razgovaraju o tome
4. Da se nauče da se odupru seksualnoj prisili i nasilju

The post Rizično ponašanje mladih u Srbiji – Rano stupanje u seksualne odnose appeared first on Psihocentrala.

Priča počinje Emilom Karpelinom, koji je skovao termin manična depresija. On je davne 1921. godine napisao:

“Manično-depresivno ludilo..  , s jedne strane, uključuje čitav spektar takozvanog periodičnog i cirkularnog ludila, dok sa druge uključuje jednostavnu maniju, većinu stanja pripisanih melanholiji, a takodje i značajan broj slučajeva amencije.”

Drugim rečima, manična-depresija takodje uključuje unipolarnu depresiju.

Krepelin se smatra ocem dijagnostičke psihijatrije, ali dok Američko psihijatrijsko udruženje nije rešilo da sastavi „dijagnostičku bibliju“, u Sjedinjenim Američkim Državama je već uveliko dominirao Frojd.

Dijagnostički i statistički vodič mentalnih bolesti DSM-I iz 1952. godine i poboljšana verzija vodiča DSM-II iz 1968. godine su sačuvali suštinu Krepelinovovog opisa manične depresije, ali su ga prekrili tankim slojem Frojdovog blata. Njihova pretpostavka je bila da su mentalne bolesti rezultat neuspeha da se pojedinac uklopi u svoje okruženje.

Ovi poremećaji u vezi su sa ličnošću, socijalnim okolnostima i stresom izazvanim suočavanjem sa životom, u istoj meri koliko i bilo kojim biološkim uzrokom.

Ovi vodiči se nisu pokazali od bilo kakve praktične koristi lekarima, koji su ionako više bili zainteresovani  za lečenje neuroza. Ipak, vredi pročitati ove dokumente, ako ni zbog čega drugog, onda kao bi omogućili uvid u kompleksnost onog čime se ovde bavimo.

1974 godine Američko psihijatrijsko udruženje je postavilo Roberta Spicera, sa Kolumbijskog univerziteta, za vođu tima koji će kreirati treće izdanje vodiča DSM-III. Do tog trenutka, psihijatrija je imala veliki problem sa imidžom u javnosti i Frojdovci su počeli polako da se povlače.

Za pomoć i smernice, Spicer se obratio jedinom univerzitetskom psihijatrijskom odeljenju u kom nisu dominirali Frojdovci, Vašingtonskom univerzitetu u Sv. Luisu. Dve godine pre nego što će Spicer zatražiti pomoć, mala grupa koju su oslovljavali sa „neo-Krepelijanci“ su sastavili dijagnostičke kriterijume tkz „Feighner Criteria “ koji sadrže listu simptoma bolesti na osnovu kojih se postavlja dijagnoza.

Lista koja opisuje depresiju  i maniju se u originalu (praktično prekopirana) našla na stranicama Spicerovg vodiča DSM-III, ali ne kao deo manične depresije. Nju je zamenio novi naziv – “bipolarni poremećaj”, koji nije uključivao unipolarnu depresiju.

Još 50-ih godina, nemački psihijatar Karl Leonhard je dao dobre argumente zašto ovi pojmovi trebaju biti razdvojeni. Džordž Vinokur, jedan od autora „Feighner Criteria“ je takodje zagovarao podelu. Caka je bila u tome što je DSM-III vodič napravo razliku ne objasnivši, pritom, odnos i povezanost izmedju unipolarnog i bipolarnog.

Čak su i oni koji su podržavali podelu na unipolarno i bipolarno uvažili činjenicu da se simptomi oba stanja u nekoj meri preklapaju. Te onda, imamo grupu unipolarnih pacijenata koji imaju više zajedničkog sa bipolarnim nego sa svojim unipolarnim „kolegama“.

Suštinski, priroda unipolarnosti i bipolarnosti je cikličnost i ponavljanje što u DSM-III nije adekvatno objašnjeno i obrađeno.

Ovo nije cepidlačenje. Frederik Gudvin, koautor sa Kajem Jamisonom u radu „Bolesti manične depresije“, ističe da zahvaljujući DSM-u  imamo čitavu klasu pacijenata koje nikada nismo proučavali i koje ne znamo kako da lečimo.

Teoretski, naredne korekcije vodiča su  trebale da isprave ove previde, ali to se nikada nije dogodilo. Do tada, Spicerov vodič je bio u usponu. Bipolarni poremećaj je ostao zamrznut u vremenu.

1994 godine, DSM-IV je istakao hipomaniju i upakovao je u Bipolar II, ali je to samo stvorilo pogrešan utisak da je psihijatrija izmislila novu bolest ni iz čega.

Čak i danas, lekari se opiru dijagnozi Bipolarni II u interesu svojih pacijenta kako se ne bi bespotrebno i pogrešno lečili.

Vodiči DSM-III i DSM-IV smatraju da su mešane epizode retka pojava i pooštreni su kriterijumi za njihovu dijagnostiku. Mešane epizode su, međutim, deo onoga što vezuje bipolarno za unipolarno. Krepelin je, naravno, video pomešane epizode kao uobičajene i vrlo detaljno je objasnio njihovu pojavu.

2013 godine možda jedina stvar koja je u novom DSM-5 urađena kako treba je to što je konačno uvažena realnost postojanja mešanih epizoda i povraćeno nešto Krepelinove perspektive. Ipak, 35 godina kasnije, imamo vodič koji je bukvalno prekopiran DSM-III.

Krepelin se okreće u grobu.

The post Kratka istorija bipolarnog poremećaja appeared first on Psihocentrala.

Postoje tri tipa ličnosti koji su povezani sa fizičkim zdravljem i bolestima. To su tip A, tip B i tip D.

Tip A

Osobe koje spadaju u toj tip ličnosti su osobe koje su kompetitivne, posvećene postizanju ciljeva i napredovanju. Ovaj tip ličnosti mnogo radi, efikasan je, stalno uključuje nove aktivnosti, užurban je, ali se brzo iznervira i stalno je napet. Vezuje se i za specifične poslove poput menadžera, direktora koji stalo žure, rade prekovremeno i imaju velike odgovornosti. Ovaj tip je u većem riziku od srčanih oboljenja i infarkta.

Tip B

Ovaj tip se još zove i relaksirani tip i predstavlja suprotnost tipu A. Ovaj tip ličnosti nikada ne žuri i teži da sve ide polako. Tip B je više fokusiran da živi u trenutku nego da se takmiči kao tip A. Tip B ima manje šanse da oboli od srčanih bolesti.

Tip D

Ovaj tip se na engleskom naziva distressed. To je tip ličnosti koji stalno brine i ispoljava veliku količinu negativnih emocija. I ovaj tip ličnosti je takođe povazan sa srčanim oboljenjima.

Jasno je da se zdravlje ne može svesti samo na tri jednostavna ponašajna obrasca, jer je zdravlje interakcija stresa, fizioloških, psiholoških i kulturoloških faktora. Iako neka istraživanja pokazuju da  ličnosti tipa A oboljevaju dva puta više od kardiovaskularnih bolesti od tipa B, druga istraživanja sugerišu da su samo neke karakteristike tip A povezane sa rizikom od infarkta srca, a to su hostilnost, agresivnost i nedostatak pozitivnih emocija.

Što dovodi do zaključka, da je agresivni tip A, koji radi sve sam i preuzima previše na sebe, tip koji je podložniji srčanim oboljenjima. Ovaj tip A nije dobar timski igrač i retko delegira posao drugima. Nedostatak ispoljavanja emocija može  dovesti da sve čuva u sebi što u kombinaciji sa zahtevom za uspehom, dovodi do srčanih oboljenja.

Dobra stvar je da je tip A mnogo uspešniji u poslu, a tip B u uživanju u životu što ne isključuje uspeh. Tip A može naučiti kako da na pravi način kontroliše svoje emocije i da se opusti, a tip B može naučiti kako da bude posvećeniji i uspešniji. Tip D kao i tip A treba da nauči da se otvori, da izražava osećanja i da kontroliše negativne emocije, kao i da razvije bolje socijalne veštine.

U stvarnom životu jako je malo ljudi koji su čisti tip A, tip B ili tip D. Mi smo ovde opisali ekstreme. Velika većina ljudi je negde između sa više ili manje karakteristika jednog od ova tri.

The post Tipovi ličnosti i sklonost ka psihosomatskim bolestima appeared first on Psihocentrala.

Panični napad  je iznenadni osećaj veoma jakog straha ili izrazite neprijatnosti i nelagode koji se najčešće opisuje kao osećaj da će se nešto strašno dogoditi – imamo osećaj da ćemo umreti, izgubi kontrolu nad sobom, srušiti se ili  poludeti.

Tokom napada doživljava se: nedostatak vazduha ili otežano disanje,ubrzan rad srca i/ili preskakanje srca”, vrtoglavica, nesvestica, trnjenje, žmarci, gubitak osetljivosti na dodir u prstima, rukama ili nogama, gušenje, preznojavanje, podrhtavanje, vrućina, hladnoća, mučnina, napetost, zamućen vid, doživljaj da stvari oko nas nisu stvarne ili da smo se izmenili, osećaj da ne možemo da mislimo/govorimo normalno, strah da ćemo umreti/pasti/izgubiti kontrolu nad sobom/poludeti/ponašati se nenormalno…

Ljudi najčešće imaju samo neke od navedenih simptoma, i to ne moraju nužno biti svaki put isti.

Kada se napad dogodi osoba najčešće pokušava da pobegne iz situacije, s mesta na kom se dogodio napad u nadi da će tako napad da prestane. Često se beži kući i ljudi se osećaju bolje čim tamo stignu. To  kasnije stvara utisak da je kuća jedino sigurno mesto.  Ili osoba traži od svojih ukućana i prijatelja da je čuvaju (ako  se dogodi da „zaista” padno, poludi ili doživi srčani napad), da budu stalno s njima ili da ih prate kad nekud idu. Na ovaj način nastaje agorafobija.

Agorafobija u sklopu paničnog poremećaja: Strah i/ili izbegavanje aktivnosti ili situacija za koje osoba veruje:

• da bi mogle PROVOCIRATI NOVI NAPAD PANIKE
• da bi joj bilo teško (ili nemoguće) da odmah izađe iz te situacije ukoliko oseti da počinje napad panike (npr. javni prevoz, lift, avion, zastoj u saobraćaju itd.)
• da ne bi mogla da dobije pomoć odmah ukoliko oseti da joj je neophodna (npr. sama kod kuće, daleko od kuće gde medicinska pomoć nije odmah na raspolaganju

Iako više od 90% ljudi ne ume sebi da objasni zašto je do napada došlo, napadi panike se retko dešavaju sasvim iz čista mira. Detaljna analiza gotovo uvek pokaže da se prvi napad panike dogodio u vreme nekog povećanog stresa, kada smo bili fizički iscrpljeni, bolesni, u stalnim svađama na poslu ili kod kuće, kada smo osetili da više ne možemo da podnesemo pritiske i napore. Neretko se prvi napad dešava nekoliko dana   nedelja posle porođaja, u periodu tugovanja nakon gubitka voljene osobe, posle razvoda, u stanju mamurluka, u periodu odvikavanja od alkohola ili droge i sl. Kada se osećamo zadovoljno, sigurno, opušteno i kada nismo izloženi velikom stresu, panični napadi su retka pojava.

Posle prvog napada panike većina ljudi ode kod lekara na pregled. Taj pregled obično podrazumeva EKG, posle kog lekar zaključuje da je srce zdravo, ponekad doda  „to vam je  na nervnoj bazi” (šta god to značilo). Lekari obično ne daju objašnjenje šta to znači, možda ni sami ne znaju ili ne znaju kako da objasne, a poneki ljude sa simptomima paničnog poremećaja sramežljivo upute psihologu. Kada osoba prihvati psihološko objašnjenje odnosno ideju da nije u pitanju bolesno srce već strah to jest napad panike, tada obično nastupi strah od budućeg napada ili „strah od straha”, uz redovnu zaokupljensot idejom da se napad ponovo dogodi.

Tipični panični napad traje između 5 i 20 minuta, ali stanje povišene anksioznosti može trajati dugo nakon što prestane napad panike (Rachman, 2004).

Vrste panike

• Spontana(neočekivana, nije povezana sa spoljašnjim /unutrašnjim trigerima)
• Situaciono provocirana (javlja se gotovo neizbežno kada se osoba izloži ili anticipira izlaganje nekoj situaciji/provokaciji
• Noćne panike ( iznenadno buđenje iz sna kada osoba doživljava stanje “užasa” prestravljenosti i intenzivne fiziološke uzbuđenosti bez nekog očiglednog trigera (npr, ne seća se da je nešto sanjala, da je imala noćnu moru)
• Napad panike sa ograničenim brojem simptoma (period intenzivnog straha ili diskomfora koji se javlja u odsustvu realne opasnosti i obuhvata manje od 4 simptoma)
• Neklinička forma panike (povremeni napadi panike koji se obično javljaju u stresnim situacijama, situacijama procene, obuhvataju manje od 4 simptoma i manje su povezani sa brigom i anticipacijom novog napada panike)

The post Panični napad appeared first on Psihocentrala.

Za celokupno zdravlje pasa je pored uravnotežene ishrane, preventivne vakcinacije i odlaska kod veterinara, neophodno da vlasnik vodi računa o osnovnoj nezi pasa.

Higijena zuba

Čišćenje ušiju kod pasa

Sečenje noktiju kod pasa

Šišanje i trimovanje

The post Kako negovati vašeg novog terapijskog psa appeared first on Psihocentrala.